Стражилово

699

Прахова је једнако рушила насипе, као да је хтела да збрише све до последњег знака. Требало је одмах извидити штете. Хтео је да иде на коњу до дофтанског моста, али пут није згодан. Рђави су гласови неирестапо долазили, нарочито се откривале све новије несреће. И тако дође кући врло доцкан. Децу нађе где праве мртвакки сапдук од снега; једпо је требало да легне а друго да га покрије. Јако се разкљути што их види саме па изгрди боиу. А ова је девојка била ван себе; јави му, да се морала десити кака несрећа куварици, јер се није јо 01 вратила. Делорм се сети да пије ништа јео од оне ноћи и затражи што за јело. Деца му донесу да једе, отимајући се ко ће га послужити. Он се насмеја и бели се зуби засветлеше за тренут испод плавих бркова, а очи му се пуниле сузама. Но брзо ггрестане јести и отиде са стегнутим срцем у собу за рад, где је све било намештено као обично, као да се ништа није догодило. Нокуша да седне за сто да прегледа неке хартије, али се осети врло уморан. С тога леже на диван и заспа. Сваки четврт часа улазила су деца врло пажљиво да виде да ли отац још спава, па су се враћали на прстима. Снег отпоче опет падати и претио је да ће затрпати овај слаби стан. Бан и Мада клечали су неколико часова на наслону од прозора и посматрали како падају снежне пахуљице, а смејали се кад би опазили да која пахуљица падне кроз прозор унутра, на би је истопили, дувајући у њу. Жалост их је час обузимала, час пуштала, као ветар кад дува, и тако су,час плачући час и не мислећи на то, проводили дуге минуте овог тужног дана. Пред вече се разбуди отац с боловима у прсима и удовима и са неким тешким осећањем празнине, што најпре није могао да разуме. Глас га дечји још једном опомену на садашњост. Она га баци у очајање дотле да увиде да се овај терет живота не може поднети, кад га више не ће делити са драгом другом. И иаде у читаво море огорчења. По ново обрну очи к пиштољу, што је висио о зиду; намера, да сврши са животним мукама, обузимаше сав његов дух, увећавајући се сваког тренутка огромном јачином. А његова деца ? Није их волео у овом тренутку, терет и ништа више; њихове су године неподобне да деле са њим тугу и да трпе заједно. А његов рад ? Ветар је све уншптио; све треба наново почети; дуги месеци раде зацело, а можда би му још

кака ћуд елемената наметнула исти досадан посао. Дакле, боље умрети, ио живети, боље се састати са умрлом доле у гробљу ове долине. Хтеде се дићи, али су му ноге биле као одсечене; усиљавање да се дигне стајаше га сувише, није заиста имао храбрости да иодигне руку и да дохвати оружје. Мисли су му биле растројене као ту врло близу бесна бујица. На један пут чу вику и девојчица паде сва у сузама на колена. — Пе, оче! повика сироче; не, то не може бити! Кажу да Бан лазке! Је ли да лаже? Бан је стајао на отвореним вратима, бојећи се, да ће отац мислити, да је грубо постуиао сестрицом. — Шта је то, децо? унита отац уморно. Волео је да ништа не разуме, плашећи се да грди или да казни. •— Бан каже, зајеца девојчица, Бан каже да не ћеМо више иикад видети маМу. То није истина, је ли, тата, ннје истина? Она се попе на канабе и обви му се око врата. •— Кажи, тата, кажи да ће се вратити! викаше једнако, док јој је отац миловао нлаву косицу. Али га овај нежни додир још више ожалости, ове га плаве, златне витице опоменуше на црне. Дечак се приближи. — Ми нисмо видели, осмели се он, малог брата, кад су га црнци однели. Исго су га тако метнули у дугачак сандук, а и кожа му је била сва хладна. Знам ја то. — Ваша је мајка на небу, али вас увек види. То би све што је Делорм могао казати. И још се осети да је крив са овог дрског тврђења, које се противило његову разуму. Мати му је његова исто тако говорила, кад му је отац умро а и тешила га је истим речма. — Али хоћу да је видим! Ако сам врло, врло добра, видећу је, је ли? — Јесте, Мадо; ако будеш паметна целог твога живота. Није више настављао, јер му је плач раздирао груди. Ох! кад би могао веровати, да се небо цепи према земним искушењима! Али је детињска вера ишчезла. Видео је само, за час, ништавило и с ове и с оне стране гроба. Малише се били јако уплашили овим јецањем, па се погледали немо, упреиашћено. — Оче! промуца најзад дечак, мећући му руку на нлећа. Мрак се спуштао; сирочићи се јако плашили. Тада Делорм устаде смело и рече: — Ви сте без сумње гладни, мили моји?