Стражилово

701

Ово би последњи снег ове зиме. Брзо се истопи, чим сејави пролеће. Урлатоара и Дофтана, Прахова и Пелеза једнако су придолазиле мутне, бурне, запенушене, сносиле земљу око дрва, наилазиле на стрмне обале од нанесених дрва, мењале ток и покривале суседне ливаде наносом. Хучање се воде чуло из долине до најудаљенијих кућа; зима је одлазила с ужасном ломњавом, А пролеће је долазило са сјајним сундем. оа снегом се појавише љубичасте цикламе, црни спражови, плави жантијани, злаћани пупољци, љиљасте пресличице. Брдске сасе са металним сјајем преливаху се у роси. Младо лишће букава одсјајкивало је као мала огледала у сребрно-кадифастим оквирима. Ново се лишће раних дрвета јако разликовало од љанског лишћа, што је остало по гранама старих растова. Неке позније биљке пуштале су на крају сваког изданка два три листића осетљива на зими и у пола развијена на њихову гнезду. Борићи су пак облагали смолном кожурицом врх стабала. Све су ове биљке, од раста до вресе, расле у лепој хармонији, у подмлађивању новим полетом. Пастири отпочеше водити стада на брдске паше; терали су огромна стада оваца са јагањцима, што су непрестано тражили сисе, и са великим псима. А младим су пастирима — црних очију као купине, црне косе као крило гавраново, која је падала у густим власима испод натученог шешира лутали погледи неограничено, сањалачки, не занимајући се ничим, као да су изван света. Они доле владају, бију се, свађају се, трпе и жале се на срећу; ови се веселе, љубе и довикују у радости, и схш су им подједнако равни. Задовољни, што живе, једва опажају ветар кроз грање и хармонично шуштање јела. Не знају чак да се варошани диве алпској ружи, да се жене ките китама снежног цвећа. Ово цвеће, за које им завиде становници равница, они непажљиво гурају ногом и цвеће одсјајкује с једног бреза на други у отворену плаветнилу. Срећни, срећни пастири! Мрачна брига не иде на високе брегове; она силази у долине и ту мучи људско срце но узаним варопишм и сеоским становима * На гробљу смо. Види се врло прост гроб, засађен белим љубичицама. Неки је човек ту, сам.

Плаче. Чини му се, да би требало проклети овај кут земље, да га оптужи, што му је одузео оно, што му је најдраже, а међу тим не може да се одвоји одатле, као тврдица што чува закопано благо. Пут је железнички довршен, посао енжењерев је готов. Али није готово дело човеково. ПГга да ради ? Нпје му ништа друго остало, до да иде. Камо? То ни сам пе знађаше. Стеже у руци писмо своје мајке. Она га очекује нестрпљиво доле на дивном, увек зеленом острву, под увек плавим небом. Јавља му, можда и намерно, да му је једна другарица из детињства изгубила мужа. На његову столу, код куће, оставио је обвезу за Еавказ; само треба потписати. Стојећи тако на гробу упита: — Реци ми ти, шта да радим? И учини му се као да чује глас из гроба, који му шану кроз мирис љубичица: — Моји малишани, моји мили мали! И његова је одлука свршена. Ићи ће на Кавказ; не ће саградити друго гнездо старим остацима; радиће у самоћи за будућност своје деце. И он се разговарао са умрлом, ширио руке, заклињао се да не ће никад довести деци маћехе. Можда би се и вратио благим Антилима, да се није његова мајка мешала. Али не, боји се досаде, искушења... погрешке, ко зна? Клече и пољуби овај гроб, где му је лежала љубљена жена. — Кларисо, прошапта последњи пут, Кларисо, бићу ти веран до смрти! Нека су кола долазила, праћена гомилом сељана. Чуло се смејање и весели узвици: то је свадба. Али се сва ова весела лица уозбиљише, жене се прекрстише, кад опазише овог човека како горко плаче на усамљеном гробу и, за њим, пса са спуштеном главом, као да је и он делио тугу господареву. Овај жалосни призор дирну срца ових срећних људи ; опомињаше их да је свака срећа пролазна. Неки погребни покров као да се распростро над пролећиом природом.

Прође још неколико дана. Делорм оде с двоје деце у црнини. Оставио је за собом свршен посао и закопапу срећу.