Стражилово

714

вољело »да безбрижно по булварима тумара, но да се у собу затвара и хартију мрчи«. С тога би га бабо често под кључ затварао, па му кроз кључаницу довикивао : »Не ћеш га отолен изаћи, док не напишеш барем десетак страница Мопеновице«. Но и то је гдјегод слабо помагало: несташко би притворио окна, па сав дуги дан као пребјен лешкарио. „Госпођица Мопенова и , а особито предговор њен, подиже велику буру у париском друштву. Обични стубови јавног морала (читај: оматорјеле бекрије, попови-политичари и покајане грјешнице) обиједише младог писца, е је нрегао да квари омладину. Разумије се већ, да су ти исти викачи потајно књигу читали, као што је у мало дана прочита сав Париз. У тој настраној књизи прича Готије доживљаје једне женске главе, чија је ванредна љепота заносила не само људе, него чак и саме женскиње. Пјесиик је ту сасгавио у прози савршену апотеозу љепоте пластичне. Све мисли, све жеље и сањарије, што их у његовој младеначкој фантазији буђаху вајарска и сликарска ремек-дјела, сакупљена у париским музејима, све се то у тој књизи сјати и изли у један цигли, заносни вапај: вапај за љепотом физичном. „Гослођица Мопенова и изађе на јавље г. 1836. То дјело, као што рекосмо, подиже страшну буру. Један критичар предложи са свим озбиљно, да се писац пријави суду. Кад би Готије путем пролазио, апотекари и посластичари упирали би у њ прстом, а неки би му чак и пријетили стиснутијем песницама. Ну, треба иризнати, да је и његова нестатпна проза ондашњу буржоазију, вичну да чита Шатобријанове витешке и сентименталне приповијести, морала ужасно коснути; а надасве онај мајсторски предговор, који ће се у сласт читати и кад се роман, којему је као увод постављен, буде давно заборавио. У том је предговору Готије беспримјерним сјајем и духовитошћу истакао своје умјетничко вјеровање, којему је до смрти вјеран остао. Те кад је много година кашње Наполеонова влада завргла судбени поступак против Флоберова ремек-романа ,,М а<1 аш е Воуагу«, Готије не могаше да се да разлогу, гледајући како је свијет у толико година слабо напредовао, те како се г. 1855 оне исте прерасуде повлаче, које се и г. 1836. Сирома »Тео« ! У своме оптимизму не хоћаше да се покори очевидности факата, не хоћаше да призна. е у царству недотупавности људске,

као год у држави Еарла V, никад сунце не залази! За »Мопеновицом« дођоше разне приповијетке и романи, те онај красни спјев »Г а ОотесПе г!е 1а Мог1«, с којим је пјесник завршио младеначки перијод свога књижевнога рада. Затим отпоче за њ неблагодарни посао новинарски, онај немили труд, нгго га човјек по наруџби, а за љуту невољу вргаи, те под тељигом којега је преко тридесет година стењао. Ал' опет, мало га је ко јуначније издржао, мало је ко знао, да у том напорном, а кашто и одвећ шаблонском послу своје урођене умјетничке особине боље поштеди. Балзак не могаше да се начуди лакоћи, којом је Готије своје ствари састављао. У свако доба дана или ноћи, ма на ком се мјесту налазио, бијаше увијек готов да свој »чланак« напише. Кажи му само натпис, па се не бој. Мисли би му из пера текле овако природно, као што низа њ цури мастило. На његовим рукописима ријетко си када могао опазити коју превучену, јали поправљену ријеч. — Колико је год у Француској књижевника —• вељаше Балзак — двојица само умију пером да владају: Готије и ја. — Своју љубав ка спољашњој савршености књижевнијех дјела тјерао је Готије до крајности. Причају, е би читаве дане проводио у читању рјечника, и тиме се можда тумачи његово ријетко познавање најситнијих особина француског језика и стила. Његово памћење бијаше управ — за причање. Кад би једну књигу прочитао, једну варош обишао, једиу слику разгледао, задржао би о њој у памети до најмање ситнице. Свој „Пут у Русију и написао је четири године, пошто га бијаше предузео, и то на самој основи личнијех усномена. А тачносг и живописност његовијех путописа остадоше већ на гласу. Оно чудо литерарне вјештине, онај свој дивни роман о Капетану Бубалу (овако бих, за невољу, превео француски натпис 0 а р 11 а 1 п е Б 1 г а с а 8 8 е), који је с краја на крај састављен језиком ХУГ-ог вијека, написао је Готије у једном закутку ОћагрепНег-ове књижарнице, радећи на махове, како је кад часопису К е V п е N а 1; 1 о п а 1 е требало материјала. То је дјело био наумио саставити још у првој младости, у веселе дане француског романтизма, али му прилике не дадоше да своју намјеру изврши, те је тај роман скоро тридесет година у својој души носио, мозгајући непрестано