Стражилово

707

Оресто 0 ткоме гласу ја не знам ништа; Него ме шаље етарац Строфије, Да о Оресту нешто вам јавим. Електра Ах! Шта је, странче ? Већ ме је страх. Оресто Носећи његове слабе остатке У малој урни, дошли смо амо, Еао што видиш. Електра Ах, меии јадној! Оно ј' истина, Пред очима ми жалосна урна! Оресто Еад за Орестом плачеш несрећним, Знај, ова посуда крије му кости. Електра Ах! Странче, тако ти богова, ако Он лежи у тој посуди, дај ми У моје руке посуду ту, Да себе и цело колено наше Ожалим данас иад тим пепелом! Оресто (к својим пратиоцима) Ма ко да ј' ова, дајте јој амо, Јер, видим, не иште из зле намере, То му је била ил' пријагељица Или рођака блиска по крви. Електра (обухвати рукама урпу) Ох, спомепиче најмилијега! Ох, сенко душе Ореста драгог! Не дочеках те са оном надом, С којом те послах у страну земљу. Мртвог те сада моје руке грле, А из двора те млађаног послах. Ах, камо среће да сам умрла Пре, него што сам те у страну земљу Послала и истргла те Из руку ових наших крвника, Те да си умро још оиог дана И с оцем легао у хладни гроб! А сада, јаох! Ван двора нашег У туђој земљи, безкећ' од смрти, Опет смрт грозну нађе без сестре! Несам те, јадна, својим рукама Ни окупала нит' опремила Нити по реду из жарког огња Извукла твоје патничке кости; Већ туђе руке оправише те И мени, патниче, долазиш 'вако, К'о шака праха у малој урни. Ах мене несрећне! Зар је то хвала За негу, што сам с пријатном муком

Толико пута теби нружила?! Па, гле, од тога користи немам! Мати те неје већма волела Никад од мене нит' ко у двору, Ја сам над тобом лебдела увек, К'о твоја сестра; за мном си чезно. Ал' сад је свега тога нестало, Један једини дан уништи све, К'о вихар све си собом повуко; Отац је умро и ти си умро, А с тобом и ја умрети морам; Злотвори ликују, од весеља је Мати немати скоро ван себе, Од ње тајно си по често мени Јављао да ћеш скоро већ доћи, Да се осветиш тим крвницима. Али мој и твој несрећни демон Све то уништи и сад ми посла У место лика прах и сен ташту. Ах! Јаох! Јаох! Ах! Ах! Жалосна слико ! Ох, тешко мени! Ох, тешко мени! Јадном си стазом, брате, прошао! Грдну си рану мом срцу задо! Брате рођени, прими и мене У ову своју кућицу малу, Да сеика уз сенку останем с тобом, Док вечност траје на оном свету! И у животу док си још био, Једиу сам судбу с тобом делила; Па и кад умрем, моја је жеља, Да у једноме будемо гробу. Смрт само, видим, не зна за јаде. Хор Помисли, ћерко, да ти је отац Моро умрети. к'о смртан човек; Па и Оресто смртан је био; Те за то немој јадати горко! Та сви смо дужни то препатити. Оресто Ах! Шта на то да кажем? Какове речи Да употребим сам скоро не знам; Не могу више језик да свладам. Електра Шта тебе тишти? Од куд те речи? Оресто То ли је била дична ти слика? Електра Јест, била дична, ал' сада јадна. Оресто Ох, то је грозна несрећа за те! *