Стражилово

БРОЈ 3. С Ж оЈ^јј &хо,^Ч)

1» <?°

\

\

\ И <1

ВЛАСНИК И УРЕДНИК

Ј 0 в АЕ ГР^ %Г?1

0

ГОД. VII, 'V ««* *

<*>

О

У НОВОМ САДУ, 16. ЈАНУАРА 1894.

-в^з-—

ПРЕД ВЕЧИТИ МРАК

Стеван х, је ли да је, је ли, страшан глас? Не таји га од мене. Видим ја По смућеном ти лицу да је зло, До данас какво још не снађе нас. Баш препатисмо јада тисућу Ал пехар зла зар не искаписмо. Сем смрти ишта да ли остаде? А смрт, ја мислим, само спасава. Не стрепим од н>е ја, а ни ти, знам Па с тог се чудим, јесте, тишти ме, У моју снагу што се не уздаш, Зар сумњајући: не ћу поднети Са мирном душом глас о „црну злу", Што знам да спашће нас обојицу Тог стидног ропства, које сносимо. Гргур Не замери ми, драги брате мој, Ал дете си, а глас је ужасан! Ужасава се зар и крвник сам, Кад налог даде, да те нриправим. Стеван Да приправиш ме?! Мене приправиш?! А је ли тебе приправио ко? Из небуха се теби рећи сме А за ме треба приправљања тек! Очеличен зар нисам бабајком И сејом, тобом — вашим патњама? Да знадеш, брате, како боли то, Ни часка више не би часио Већ јавио ми, па ма било шта!

Гргур Ма црње било, но и сама смрт ? Стеван Ма биле вечне муке паклене! Гргур 0 хвала ти! Та одлакша ми све И сињи камен скиде са срца. А могах знати, да си одважан; Опрости шт'о посумњах и за час. Па слушај, брате, чуј сад грешни смер, У зверских грудих што се зачео А родило га круго свирепство: Наш рођак вајни пусту своју ћуд Још није тиме задовољио, Слободу нама што је узео На превари, без срама газећи Старинско право, које има гост, Већ — завидећи зар, што суичев зрак Са муком себи пута прокрчи Кроз решетке Бедеви чардака До избе сужних деспотовића, Од бабајка им поздрав носећи И поруку, да живи, да је здрав И сунцу хоће да напркоси Да у радости већ не ужива, Са којом сваки зрак дочекују Два сужна синка ђурђа деспота. Стеван Шта наопако? Вид зар очни? Гргур Да! Ослепити нас ево дођоше,