Стражилово

повуче". 13 ) Љуто се срдио на таково понашање публике, али је он друкчије схваћао цијељ и корист јавних читања; за њега је то морало потакнути у пјесника потребу да кашње исправи оно што.ће му свијесни слушаоци примијетити; он је од њих тражио искрену критику, јер цјепидлачење — каже није никаква критика.' 4 ) За то је он увијек разашиљао своја дјела пријатељима или их је читао, па тек их је онда издавао. 16 ) Није имао велика повјерења у своје властито мнијење; јер читалац, онако пред свијетом, већу пажњу обраћа на своје пјесме; па ако читајући не пусти из ока понашање публике, на њој ће самој упознати, је ли му повољно или не иросудила дјело; по мицању очију, по кретању тијела, по мрмошењу, по самом муку може разумијети што слушаоци мисле о његову раду. Добру критику није никада занемаривао; ко му је какво дјело читао, пошто је исто од њега слушао, познао је да је много пута изостављено, исправљено и преначињено. 1 ®) Читања се држала већином јавно или у кући самог писца; публика се позивала у какву унајмљену дворницу, у театар, на трг, у храм, у купатила; па како се улазак није никакав плаћао, тако се нијесу само одзивали пјесници, књижевници и пријатељи, већ и све оне гласовите римске беспосличине, које су управо у грдном броју лијеновали по градским улицама. Овај обичај бијаше толико корјена захватио, да му нико није већ могао избјећи, и ако га је скупо стајало; пјесник, особито новајлија, пошто је добру годину на свом дјелу радио, морао је обилазити град, из свог џепа унајмити кућу, удесити дворницу, нлатити клупе, и разашиљати људе с позивима по граду,' 7 ) кад нијемогао да удари позиве на зидове, као што се ради данас. Али наш Плиније, како је најстроже пазио на учтивост, позивао је пријатеље нисмено и свакога по напосе: „ако сте баш вољни да ме слушате, или — ако вам претече времена", премда — примјећује — мало кому у Риму преостаје времена да полази те састанке. 18 ) Плинијевим читањима свако се је одзивао. прво јер га је свако љубио, а опет јер је свакоме био по вољи онај његов стил, пун изврћених изрека и фраза; али млађим књижевницима, који су ирви пут ступали пред свијет, и дрхтавим гласом казивали своју првенчад, доиста је требало да им је успјех ма на који начнн обезбјеђен: једном ријечју хтјела им се је данашња „с%ие". У ту сврху било је људи плаћених од самог писца; њима се је давала надар каква половна зимска шубара, или су се сутри дан позивали на ручак, иди су примали одређену сво-

ту; неко бијаше домамио чак два Плинијева. роба, и платио их да пљескају кад је говорио на суду. 19 ) Није ли пјесник био у стању да подноси трошак (а то је чешће тако бивало), онда би се уписао у клијенте каквог богаташа, који би му приправио дворницу, удесио што је потребито и понамијестио тамо амо по дворници своје либерте, или како каже Јувенал: јака и уетрајна нлућа својих либерата. 20 ) Ови би пак потоњи пљескали рукама и бурно повлађивали, чим би им „коровођа" на своје вријеме намигнуо да отночну, а господар сутри дан на гласу нов Меценат. 21 ) Ето двкле дворнице справне; пишчеви нријатељи на првом реду, књижевници и дилетанти одмах за њима, беспослењаци по свуда мало, а клакери да их не познаш а има их. Пјесник улази и ступа на позорницу. Пребацио тогу елегантно преко руке и рамена, а по Квинтилијановој препоруци пазиће пажљиво на свако своје кретање, гледаће да не заоштри глас преко потребе, да не буде монотоније у говору. 22 ) По који би се одијевао у бијелу као снијег тогу, зализао би се вас, носио би дебео прстен са огромним каменом, онасао би каткад врат да покаже како је, жллибоже, од синоћ промукао, 28 ) на што је Марцијал потакнут да напише свој познати епиграм: „За што ми опаше врат, кад пред нас ступаш да читаш? Боље би, вјеруј, било да нама опаше уши". 24 ) Таковим се ииштаријама Плиније није бавио, али је и њему доиста много до тога било да му је декламација што савршенија; кад га није задовољавало како чита отихове, обраћао би се обично на пријатеља Светона, гласовитога историчара. 26 ) Кад је читалац једном на позорници, није га било тако лако дигнути; да не преплаши публику, рукопис му је изгледао мален; али како је тек цицкаво писано! Како су само листи уско замотани! „Ја ћу прекинути, ако желите", довикнуо би публици; „даље! даље!" одзвали би се сви у један глас — а молили се боговима да пјесник онијеми. 26 ) „Пишчева читања — вели Епиктит — не ваља полазити оиако без разлога или из учтивости; али кад си једном ту, гледај да се поносиш достојанствено и да не упаднеш у какву неуљудност прама писцу". 27 ) Него за стално било је и слушалаца Плинијева кова, који су ту сједили и уживали, прво јер их је то занимало, а друго јер је по гдјекад и вриједило да се слуша; али то су сигурно били ријетки случајеви. Што је он, Плиније, читао, било је по свој прилици нешто боље од туђих брчкарења, премда је и он био, што се везаног слога тиче, прост дилетанат; али и онако, тешко би кб данас и иред најбољим пријатељима читао три дебела даиа; „би-