Стражилово

91

створио тако звану банију од Мачве, која је у ужем смислу обухватала крај од Смедерева дуж Дунава и Саве до Дрине, у ширем смислу још дистрикат Враничева од Мораве до Тимока.*) За краљевског намесника постави Бела свога зета, малоруса Растислава. Тако Београд после многих и врло чудних промена дође опет Мађарима у руке. Баш у то се време стаде развијати моћ српског краљевског дома Немањића. Док је Бугарска после кратке сјајне перијоде Асеновића почела опадати, дотле су неколико њих најзнаменитијих српских владара које смелим разним делима, које политичком разборитошћу проширили и утврдили своју моћ. Границе Србији све се већма шириле, у колико су границе Византији и Бугарској бивале све уже. Да је у таквим приликама морало доћи и до тежње, да се прошире према северу, у толико је појмљивије, што Дунав и Сава изгледаху да природну међу дају држави, која се ширила, а Београд као важна утврђена погранична тачка био је и сувише примамљив, а да би се човек тако негледуш могао одрећи идеје, да освоји те крајеве, у којима је и. онако живео српски народ. Но у овом случају не ће одлучити оружје. Нежне женске руке, као што се то чешће дешавало у средњем веку, добавише српским владаоцима крајеве дуж Дунава и Саве, за којима им је срце жудело. Драгутин, син краља Уроша а праунук Стевана Немање, ожени се Катарином, ћерком потоњег мађарскога краља Стевана V. Задевице са оцем и очино обећање, да ће му још за живота уступити круну, наведоше нестрпљивога Драгутина те потражи помоћи у свога таста да завојшти на краља Уроша. Тек што је краљ Стеван V (1270) са чешким краљем Отокаром, са којим је био заплетен у крвав рат, склопио мир, а угарска војска већ поново мораде поћи у бој, но овога ће је пута предводити српски краљевић. Драгутин уз мађарску помоћ потуче свога оца Уроша и примора га да побегне у Драч, где краљ Урош од туге свисне а Драгутин поседне Мачву, коју му је његов таст Стеван дао као мираз принцесе Катарине. II ри свем том још није било сигурно, коме припада тај крај, о који се толико отимали. Но изгледа као да је под владом краља Милутина (1276—1321), Драгутинова брата, потпао под српску круну. IIод овим владарем, који важи као један од најразборитијих и најзнаменитијих међу Немањићима, достигла је српска држава полет, који је био раван полету Бугарске под Асеновићима. Ратови и женидбе помогоше томе монарху, који баш свагда није бирао средства, те *) Вепјатт V. К^Пау. 0-08сћ1сМе с1ег бегБеп I Вап<1. ВиЛареак, Л^јеп ип<1 1|в1р21§ ће1 \У11ће1т ЈЈаи&г. 1878.

увелича државу и појача краљевски углед.*) Краљ Милутин, прави витез Блаубарт међу Немањићима, четир се пута женио и исто се толико пута раставио са својим женама. Свака је женидба том владару донела ма какав знатан прираштај земље. Са својом другом женом, мађарском принцесом Јелисаветом, добио је краљ Милутин Мачву. Прича је ту везу, која у осталом нити је била срећна нити трајна, романтично искитила. Лепа мађарска принцеса, чија је старија сестра Катарина, као што знамо, била за краљем Драгутином, кажу да је са несрећне љубави отишла у калуђерице у женски манастир на Зечјем Острву код Будима (садање Маргитино Острво). Одатле кажу да ју је српски краљ одвео и узео за жену. Управо се не зна, како је постала та прича, но што се сигурно зна, то је, да се Милутин с Јелисаветом после кратка брака раставио те се стао освртати за другом женом. Али је Мачву задржао као провинцију српске круне. Од то је доба Београд остао српски, ма да је у ратовима, које је доцније водио краљ Стеван Душан Силни са мађарским краљем Лаушем из куће Анжујића, тај крај час од српске час од мађарске војске био поседнут, како је кад промењљива ратна срећа била наклоњена сад једпом сад другом непријатељском владару. Борбе година 1353 и 1354 завршиле се повратком Лауша Великог а Душан је онда натраг добио Мачву па с њом и Београд. По Душановој смрти настаје у историји Београда дужа почивка, која је како у Угарској тако у Србији испуњена унутрашњим немирима и страначким борбама. Тежње мађарских и срнских владара, које су донде управљене биле на увећање њихових држава и повишење њихове моћи с поља, устукнуше сад испред непрестане бриге, да се одржи краљевски углед унутри. У борбама, које су нод регентством удовице краља Лауша Великог, краљице Јелисавете, по земљи беснеле, паде углед и моћ мађарске круне са висине, на коју се успела била под оба последња мушка Анжујића, исто тако, као што је у исто време у суседној Србији по Душановој смрти са свим нестало ауторитета династије те и једин*) Калаји у евојој Историји Срба вели за тога владара ово: Милутин Урош II сиајаше са несломл>ивом снагом воље и најкрућом истрајношћу чудновату окретност и управо византиску лукавост. Пред његовим очима лебђаше само истакнути смер, у избору средстава повођаше се једино за гледиштем целисходности и не може се порећи, да га је у том погледу његов правилни осећај ретко иреварио. Својим политичким смеровима у свако је доба подвргавао евоје индивидуалне наклоности и сва његова дела имала су само један смер: Србију начинити великом и моћном. (Историја Срба, страна 53)