Стражилово

84

дела она погурена баба и њена полунага унучад. Брзо сам се одлучио. — С Богом, адвокацијо, ја ти хлеба не окусих! Нека га једе, коме прија, а ја одох у управну службу. Управна је служба поље — не можеш га прегледаги. Ја сам се свом снагом, пун одушевљења, латио рала и мотике, да то поље обрађујем. За углед су ми служили најбољи работници на том пољу. Ја не хтедох остати иза њих. Истерао сам многе бразде. Одблесак им огледа ми се на челу. Али што даље, то све чешће почех опажати, да ми плуг за какав камен запне. На питомом, плодном пољу камење! Као да га ђаво преко ноћ овамо наноси. Мучиш се, зној те пробије, док га одваљаш онамо, где му је место. Не уклониш ли га на брзо из бразде, закоте се под њиме змије и гуштери, па сикћу на те, да ти је гадно проћи крај њих. Буде година — превлада чкаљ, да се човеку чак у врат увуче. У чкаљу се осили хрчак, па на сваком кораку фрчи на тебе, да може, у очи би ти скочио, шго га прогањаш и не даш му да напуни своју јазбину зрном са општега поља. Наиђе ли кишовита година, онда никада мотике из руку, већ стој, да кртине таманиш. Ово ти је највећи гад на свету; а не можеш јој лако стати на реп, дабогме, кад испод земље рије. Док једну ривотину заравњујеш, не знаш, да ли ти друга не рије под ногама. Ја сам на томе пољу јавнога рада свога стекао много, али ионајвише горка искуства. Уверио сам се, да савестан управни чиновник може, као мало који човек, користити ономе друштву, које спада у оквир његова делокруга. Али сам се уверио и о томе, да се баш управноме чиновнику чини највише сметња у јавном раду његову. А ово се не да разјаснити другим чим но тиме, да се интереси појединаца

врло често сукобљују са јавним, општим интересима, које управни чиновник заступа, а којима појединци претпостављају своје интересе. Књиге мудрих људи кажу, да зачетак селима и градовима лежи у томе. што се људи из осаме своје почели прикупљати у здружене гомиле за то, да тиме лакше могу очувати своју личну и имовну. безбедност. Али нам се у практичном животу показује друга сврха томе гомилању људства у заједничка насеља. Изгледа, као да се људи за то збијају један уз другога, да у тој гунгули лакше могу харати и варати један другога. А што је већа така заједница, што је већа општина, тим више има у њој разних друштвених болести, које управни чиновник има да лечи И опет би, и крај свију друштвених болести, могво човек у општем интересу успешно радити на управном пољу — само кад не би ђаво сваљивао на њ оно камење, и кад се не би у њему легле змије и гуштери, хрчци и кртине и други гад. Смишљао сам више пута да се латим другога носла. Али не иде. Уложио сам — као шго би рекао какав грк — сав капитал свој у тај рад: уложио сам најлеише године своје у њега. А у бабино се лето већ ни ситна проја не сеје. И тако ти, ето, као већиик у управи једне повеће варошице трајем дане, ринтам и теглим до божје воље. Обе руке пуне посла, а нити ми се види рада, нити каква успеха. Од мојих идеала ни да би један био остварен! Са многима сам већ и раскрстио коначно. Паштим се, да савесно одговорим својој дужносги, а у празне часе слушам врапце како цвркућу на крову, и букаче, како иразним обећањима усрећавају просту светину. Милан Андрић

(Наставиће се) лгј; лг x Ј \г I Ч22У1/1/]/1> 1л1аВЕЧИТИ МУЖ П1' ИПОВЕТКА Ф. М. ДОСТОЈЕКСКОГ ПРЕВЕО МШШВОЈ МАКСИМОВИБ. (Наставак)

VI Нова фантазија беспослена човека — Да вам није рђаво ? — упита уплашено Вељчањинов; — наредићу да се заустави и да се донесе воде ...

Она подиже очи на њ и погледа га својим зажареним, пуним укора погледом. — Куда ме водите? — упита га оштро и кратко. — У врло красну породицу, Ј1изо. Они су сад