Стражилово

вам кажем, да знате: мени је једном у Т. затребало четир хиљаде рубаља, и он ми их даде онај час, без икаква документа, са искреном радошћу, што има прилике да ми буде услужан, и ја сам новац примио онда, узео сам га из његових руку, узимао сам дакле новаца од њега, знајте, узимао сам, као од правог пријатеља! — Само будите опрезнији! •— опази на све то Клавдија Петровна узнемирена — нешто сте ми много усхићени, ја се чисто бојим за вас! Оно што се тиче Лизе, она је сад и моја кћи, али ту има још тако много замршена! И што је главно. будите од сад смотренији; вама је врло потребно, да будете смотренији, кад сте у срећи или у таком одушевљењу; и сувише сте великодушни, кад сте у срећи — дода уз то са осмехом. Сви изидоше да испрате Бељчањинова; деца доведоше и Лизу, с којом се играли у врту. Они гледаху на њу сад са још већим чуђењем, него кад је дошла. Лиза се са свим натмурила, кад ју је Вељчањинов пољубио пред свима праштајући се и кад је са жаром поновио обећање, да ће доћи сутра са оцем. До последњег тренутка она ћуташе и не гледаше на њега, али на послетку га на једаред ухвати за рукав и повуче у страну, устремивши молећив поглед на њега; хтела је нешто да му рекне. Он је одмах одведе у другу собу. — Шта је, Лизо? — запита је нежно и ободравајући; али га она, још једнако обзирући се бојажљиво, иовуче још даље у кут; желела је, као што се видело. да се од свију сакрије. — Шта је, Лизо, шта си хтела?

Она ћуташе неодлучно; укочено је гледала у његове очи својим плавим очицама, а на свима цртама њена лица изражаваше се силан, безуман страх. — Он ће се.. . обесити — прошапта као у бунилу. — Ко ће се обесити? —• запита Вељчањинов уплашен. — Он, он! II ноћас се хтео да обеси о конопац! — говораше журно и предишући девојчица ја сам га видела. Синоћ је направио петљу и хтео да се обеси, и говорио ми је, говорио! Он је и пре хтео, увек је хтео ... Видела сам ноћу . . . — Не може бити! — прошапта Вељчањинов не верујући. Лиза му на једаред поче љубити руке и плакати, једва одишући од јецања. Нешто га је преклињала и молила, али он не мога разабрати ништа из њена истеричког грцања. И на увек му се урезао у памет, излазио му иред очи на јави и снио се на сну онај измучени поглед јаднога детета, које у неописану страху и са последњом надом гледаше у њега. — И зар га заиста тако воли? — суревњиво и завидљиво размишљаше он. враћајући се са грозничавим нестрпљењем у град — оиа је јутрос сама рекла, да мајку више воли .. . можда њега и не воли, него га и мрзи!... — А шта би са вешањем? Шта је она оно говорила? Та будала да се обеси?... Морам распитати! Треба то све што брже расправити — коначно расправити. (Наставиће се)

иЈи—

0 ПРОШЛОСТИ БЕОГРАДА

(Наставак)

За римском владом дошла је перијода неирекидних бојева, у којој је варош час ускрсавала из развалина, час опет бивала разорена те као мастан плен ишла од руке до руке. Јустинијан (527—565), који се нарочито бринуо да осигура границе држави и који је, као и своју поноситу престоницу на Босфору, корисним и лепим грађевинама снабдео и најудаљеније провинције, подигао је на ново и Сингидунум, утврдио га и спојио фортификаторски са

градићем с оне стране Саве.*) Хуни, Источни Готи, Гериди, Авари и Словени били су сад наизменце суседи тој пограничној тврђави, о чије се зидове ломила бура вреве народа. Нарочито су Авари са ретком истрајношћу и смелошћу опкољавали Сингидунум и гледали да га сатру. Но најире би суђено да се покори Сирмијум. Пуне три године тра*) ОЛЉоп ЕЗлуагсЗ. Шзкогу оЈ Ље <1ес1те ап<1 &11 Ље Котап Етрјге. 1јОш 1 оп 1777.