Стражилово

БРОЈ 7.

Ј 0 В А Н ГР^

лп> Г&, ГОД. VII.

У НОВОМ САДУ, 13. ФЕБРУАРА 1894.

ВОЈИСМВУ ИЛИЈИУ

мукла је пјесма —- пјесника већ није! у ,.Узалуд ће сунце чело да му грије, узалуд ће сутра мирисати цв'јеће, узалуд ће с' јавит' топло премаљеће; на све те поздраве — тако самрт пише срце му се не ће одазвати више. Ал га нешто тјеши: млад је јоште био; млад умире онај, кој' је небу мио!

У гроцу њему запе пјесма млада, у прсима срце запе изненада, а прољетни вјетар већ оживит' не ће на устих му пјесму — на устих му цв'јеће. Тек пјевати стао, ето смрт га носи; посјече га коса што Бранка покоси; и друг му је Бранко млад и пјесник био: млад умире онај, кој' је небу мио!

Лака ти земљица, Војиславе красни! Гледај! Сјаје сунце, сјаје данак јасни! Не тужи ми мртав за прераним гробом: та младост и пјесму однио си собом; она сјетна сјенка, што пјеснике прати, сваке ће те ноћи тихим гласом звати, тјешиће те р'јечма: млад си јоште био! млад умире онај, кој' је небу мио!

Јосип Ворса

П0К0ЈН0М ВОЈИСЛАВУ

ј\^а твојом Авалом драгом и наше стјење плаче, Плаче и сузе лије ... И српска бјела вила чаробно своје лице У црни вео крије ... На јавор-гуслама нашим пуцају танке струне И звуци тужно лете

Да чистом сузом својом оросе камен хладни Твоје гробнице свете... И моја душа лети бесмртном гробу твоме, На ком је анђо благи И боно теби кличе: врати се, врати нама, Наш Војиславе драги !. . . Алекса Шаптпћ