Стражилово

БРОЈ 8.

Ј 0 в & Е

У НОВОМ САДУ, 20. ФЕБРУАРА 1894.

РЕАЛИСТА

уМТЈ

млађано доба, кад бејах пун жеља, Имао сам знанда, беше слаба здравља, Али, опет није бего од весеља Волео је увек гозбу да приправља. Зими ретко смеде у шетњу изићи, И ако је био на излазак вољан, Болезан му тешка није дала ићи Био је болешљив, зимљив, костобољан. Ја, знајући за то, ишао сам к њему, Те сам, с њим и друштвом, старо вино пио, Терали смо гаалу, зборећи о свему Свакад сам, код њега, врло сретан био. Имао је жену и лепу и младу Те је и с њом, често, било речи лепи'. Гледећи им живот, сви гајасмо наду, Да срећа у браку може дух да крепи. Знавши да он, некад, многе шале знаде, И да беше чувен са несташие злости Мољасмо га увек, кад се згода даде, Те нам прича што год из своје младости. И прича нам доста, из негдашњих дана, Те смо, много ве е, с њиме сретни били. Слушали смо, увек, с пажњом ђаволана, А вино смо, увек, с миљем неким иили.

Свашта је казиво и нама и жепи, Нигата од ње није тајио ни крио. „Што се," вели, „туђн, кад је збор о мени Знаде она добро какав сам ја био." И о њену миљу, гато је за нас тајно, Он је, покрај вина, причо врло живо. Жена га, почесто, погледа очајно Ал је он, без бриге, причо и казиво. Јога памтим, што прича једно лепо вече, Како није дуго неожењен осто. „Слугаајте да причам," са осмехом рече: „Како сам, са гаале, збиљским мужем посто. Тајити вам не ћу, да враг прави бејах, Морао сам увек све, потанко, знати; Свакада се свему са милином смејах, А свакој сам сметњи хтео на пут стати. Није што сам страстан, но ми беше жао, То не могу никад одрећи ни крити, Бејах, до зла Бога, много радознао Свуд на сваком месту морао сам бити. Све сам хтео инати, како је у ствари. На цени ми бегае тек истина чиста. Хтео сам да прозрем и зла а и чари Бејах, до зла бога, ватрен реалиста.