Стражилово

130

И сад, чим ме зовну и рече да евратим, Окренем се одмах. уђем у дом стари, Да се мишљу, опет, оном добу вратим, У ком некад ђачки с трудом животари'. Кад од спретне собе познат праг преступих, Видех, у крај стола, неку мому младу, Па љубазно пред њу, са наклоном, ступих. Она усга с места, јер беше при раду. Шила нешто журно, ал кад спази мене Спусти доле руке па ми поздрав даде. При том је се знала тако да осмене, Да ми, за час, срце јаче бити стаде. Знаница ми рече: то је својта њена, Па је дошла њојзи, она ју је звала. Мати јој је била сестра, Магдалена, Те је као своје рођено држала. Беше лепа, љупка, румена и дична, С косом врло бујном и к'о гавран враном, Очи беху црне, уста стиду вична, Име Танкосава, ал је зваше Таном. Седох на седиште, што ми близу беше Па извадих дуван да дам посла себи. Кад се прами дима у таван узнеше, Рекох две-три речи, тек да ћуто не би. У Том већ донеше слатко од трешања, Што се свуда цени међу женским светом, Што га служе куће и најбољег стања Одмах после, за тим, добих каву с цветом. Кад се све то сврши, и ја шољу вратих, Знаница збор поче, па најпосле рече: „Знате, што вас сада с ваше шетње свратих? Баш о вама беше говор неко вече. Рођака ми пречег осим мене нема, А још из детињства за науком жуди, Па би се сад хтела за испит да спрема Хоће да се пашти, хоће да се труди, Жели само стећи кору сува хлеба Жели, ако Бог да, наставницом бити, Ал јој, ради спреме, и учитељ треба, Да се боље може свему поучити. Због тога се мени, у Београд, дигла, И мени је самој мила њена жеља: Драго би ми било, кад би смер постигла А ја од вас не знам бољег учитеља."

Нуткао се нисам — примих посо радо, Прекидох и цену, па баш одмах сутра Удесих и часе, па радити стадо', Обично по по дне, каткад и из јутра. Чим сам првог часа, пун потајног жара, Са узбудом неком крај ње за сто сео, Помислих на славног Петра Абелара, Како се с Хелојзом уз рад заволео. Чисто добих вољу, да сам тако радим, Да видим и дознам, како и то бива. Наумих, од шале, живот да осладим, Па да пустим срце, да у том ужива. Што наумих само, учиних у ствари. Изнајпре јој срце тек од шале дадох, Ал се, после, љубав од збиље ражари, Те у њене ланце, са уздахом, падох. Ох, рече с осмехом, кад се тога сетим, Ја узданем само с тешке казне своје. Сад на крилма шале врло ретко летим Она ми измени многе жеље моје. Но не ћу да кривим своје лакоумље За што да се заман на судбину тужим ? То је све сад само залудно безумље Боље да вам причу искрено продужим. Радећи са њоме неких петн'ест дана, Смотрих, доста пута, где погледа на ме, Те ми душа често беше узбуркана, Али све то беше тек забава за ме. Увидех да мало њеним срцем владам, Па хтедох још већма срећом да се сладим Стадох да се даљој, јачој, сласти надам Прегох да јој срце стесним и опсадим. По једном столићу, што нам за рад био, Новине су увек застиране старе; Ја по њима цртах, јер ми цртеж мио, Слабо сам се брино, што се тиме кваре. То ја чињах махом, кад сам је слишаво; Часом гледах у њу, дражљив од милина, Час обарах очи, па сам саслушаво, А узгред и црто по крају новина. С тога нису могле дуго бити чисте, Мењаху се, махом, скоро сваког дана, Ретко су два дана биле једне исте Нова је бар била друга, чиста страна.