Стражилово

137

— Ја доиста не бих ишао, потврди Павле 11авловић, али како ви ипак на мене. .. — То није такав човек лармао је Нељчањинов, не слугаајући њега — није такав, који уврти Бог зна шта у главу, који своју увреду научи као лекцију на намет, који кука, лелече, кревељи се, веша се људима о врат, и у томе све своје време проводи. Је ли истина, да сте се хтели обесити? Је ли истина? —■ Можда сам у пијанству штогод бунцао, али шта, то не знам. Него, Алексјеју Ивановићу, ми не треба отров у вино другом . да мешамо. Осим тога, пгго сам чииовник с добром платом, наћи ће се у мене и нешто капитала, а можда ће ми се опет усхтети да се женим. — А и у тамницу хоће да пошљу. — 11а да, и то је непријатно, и ако сад код суда има много прилика, које олакшавају. Баш снм се данас у колима сетио једне веома смешне анегдоте, па сам баш хтео да вам је испричам. Ви мало час рекосте: „Веша се људима, о врат". Можда се сећате Семена Петровића Љивцова — долазио је к нама у Т., кад сте и ви ту били; еле, он има млађег брата, који је служио у В. код губернатора и био врло чувен петроградски младић. Једаред се посвађа он с пуковником Голубеиком у неком друштву пред дамама и пред дамом свог срца и сматрао се за увређена, али увреду прогута и прикрије; а Голубенко му од тог времена отме даму и испроси је. Шта мислите? Тај се Љивцов измири с Голубенком, спријатељи се с њим, па не само то, већ га је и молио да му буде кум и на свадби му венац држао; а кад они дођу испод венца, он приђе да се поздрави и пољуби с Голубенком и ту га пред свим светом и пред губернатором убоде у трбух. А Голубенко се одмах стропошта — од руке рођенога кума, каква срамота! Али ни то још није ништа ! Тек што га је пробб, а он стане кукати: „Ах, шта учиних! Ах, шта, кукавац, урадих!" и лије сузе, тресе се, сваком пада око врата, чак и дамама: „Ах, шта учиних! Шта учиних, да од Бога нађем!" Хе-хе-хе! Убио се. Штета само за Голубенка; али он је озлравио. — Ја не увиђам, за што сте ми то причали, рекне Вељчањинов натмурено. — Па ето за то! — закикоће се Павле Павловић — он је убб оног ножем, али није тип, већ мама, кад је и за образ заборавио те се вегаао дамама око врата — пред губернатором! Ето за то сам причао. — Идите до врага! — крикну на једаред не својим гласом Вељчањинов, као да је негато у ње-

му пукло, —• идите до врага с вагаим трицама и кучинама, сами сте трице и кучине — мисли да ме уплагаи — мучитељ детета — ниски човек подлац, подлац, подлац! — викао је, не чујући самог себе, гугаећи се од јарости. Павла Павловића то свега штрецну, чак га и истрезни; усне му задрхташе. — Јесте л' ви то мене, Алексјеју Ивановићу, подлацем назвали, ви мене? Али се Вељчањинов већ беше тргао и утишао. — Ја сам готов да вас молим за опроштење одговори, поћутавши мало, задубљен у мислима али само у том случају, ако ви хтеднете одмах да почнете радити отворено. ■— А ја бих у сваком случају молио за опроштење, да сам на вашем месту, Алексјеју Ивановићу. — Па лепо, нек буде тако! — рече Вељчањинов опет после кратког размишљања — молим вас за опроштење; али признајте сами, Павле Павловићу, да се ја после свега тога не сматрам ничим пред вама обавезан, то јест ја говорим о целој ствари, а не само о садашњем случају. — Та ништа, шта обавезни? насмеши се Павле Павловић, гледајући, у усталом, у земљу. — Е кад је тако, тим боље, тим боље! Испите ваше вино па лезите, јер вас ипак пе пуштам. — Та за гато да пијем... — промуца Павле Павловић збуњено, али ипак приђе столу и магаи се последње чагае. Можда је још пре тога сувише пио, јер му је сад рука дрхтала и он проспе пола чагае на под на когауљу и прслук, али ипак испије чашу до диа, као да мора да тшје, па онда остави празну чашу на сто и послушно приђе својој постељи, да се свлачи. — А да не буде боље ... — да не ноћим код вас? запита на једанпут, и ако је већ био скинуо једну ципелу и држао је у руци. — Не, није боље! љутито одговори Вељчањинов, не гледећи на њега, већ ходајући непрестано по соби. Павле се Павловић свуче и легне. После четврт часа легне и Вељчањинов и угаси свећу. Дуго није могао заспати.- Узнемиривало га неко ново, још замрпгеније дело, које на једаред од некуд појави, и он је осећао у исто, доба, да га је због нечег стид тог немира. Постепено је већ пролазио у сан, кад га на једаред пробуди неки тпум. Он одмах погледа у постељу Павла Павловића. У соби је био мрак (гардине су биле са свим спуштене), али њему се учини, да Павле Павловић не лежи, већ се подигао и седи у постељи. — Шта вам је? викне Вељчањинов.