Стражилово

243

НАД КОЛЕВКОМ (ОС^АР БЛУМЕИТАЛ) ћути, кад се све постигне, Тело скрије црна рака! Над колевком реди само: „Нека ти је земља лака!" €. Д. М.

Т А Т А Р Ј ^штигосмо у поноћ између Богојавлења и %Љ|Св. Јована године 1849 с војском у Зичидорф, северозападно од Вршца. ЈЈицем о Св. Јовану ударићемо на противника; за то ћемо већ у седам часова поћи из Зичидорфа нравцем па Вршац. Бејах тако уморан, да нисам оно неколико часова бављења на том ноћишту ни тренуо, нити сам могао што окусити. Изађем у полак седам, да наредим војску за марш. Још беше мрак. Али шта би ! Нема ту војске ни једног одељења! Расула се она иа пљачка. Село богато а није до сада патило од ратних непогода. Наши војници воде, терају пред собом: коње, волове, краве, овце, поједине и у чопорима; терају богме и зкиву пернад, на коју у брзини наиђоше, по кријумчарски, путем Алибунару, од куда су ноћас дошли. Стоји вриска и лелек становника; стоји блека и мека телади, говеда и оваца. Утрчим генералу Книћанину: »Молим вас, дођите брзо на улицу! Ми немамо више војске. Ово све поста одор и ено гони плен на југ!« Изађе јунак, држећи сабљу своју преко крстију међу лактовима. Првог несретника, који вођаше баш млада ждрепца за улар, деси замашна генералова песница за врат; ова,ј љосну о тле; ждребац се оте, те заигравајући се и скачући одјури својој кући. Као да је муњом свима другим одорима тај удар достављен, оставише пљачку те у ред. За по часа беше све у реду и војска се крене. Бејасмо у путном строју. Настала југовина. Снег се почео кравити и топити, под њим земља слеђена и клизава. Наши момци имађаху опанке, те два корака учине напред, трећи склизну иа страну или назад. Тако дођосмо до

Б 0 Г Д А Н близу села Маргите, где ћемо ступити на лед вршачког блата, најпречи пут к Вршцу, где је још теже марширати. Ту се колоне путне тако у дуж развлаче, да је онда тешко брзо и у реду прећи у бојни строј. А ми морасмо спремни бити, сваки час да се сукобимо са противником. Ја из тог разлога станем, да поред мене прођу чете, где ћу их опоменути, да се боље стисну. Прође и ннша заштитница, кад али видим: јуре к нама са четир коња запрегнута пуна кола људи. Стадоше преда мном. Бејаше ту кнез сеоски са најстаријим људма. Узе кнез, гологлав, реч: »Онштина наша благосил^а и благодари генералу Книћанину, што пас је сачувао од пљачке. Све нам је враћено Ни једно пиле не однеше. Али другу једну штету нам нанео један његов капетан. Узео нам нашег ошптинског пастуха, за ког смо дали четир хиљаде форинати. Молим покорно, да нам се ждребац врати.« Ја им рекох, да пођу за нама иза заштитнице у корак, док им ја не поручим. Кад дођох успоред генералу, ја му рекох, шта се десило. »Цело село вас« — рекох — благосиља. Та ваша слава била би потамњена, ако се не врати општини то њено добро « Книћанин показа прстом напред: »Ено Татар-Богдана. Он је узео пастуха, те га сад баш обучава за седло. Иди ти, синовче, до њега, узми ждрепца и дај га онштини.« На то „ти" беше стављен неки нагласак. А ко је тај Татар-Богдан ? Цела га војска зваше тако. Тај придевак је донео из Србије. Имађаше у Србији баш до- ста имања, беше имућан а дође браћи у помоћ. Служио је више година међу Београдом и Цариградом као султанов татарин или улак. *