Стражилово

245

Ја сусретнем тај поглед својим мирним, детињасго безазленим али озбиљним погледом. »Сиђи се, ено твоје бедевије! Сиђи се и врати општини пастуха, што си отео!« Још један пут упре зверским дивљаштвом своје очи на мене, но када је видео у мојој мирноћи, да га се ја ама баш ни за длаку не бојим,- стаде, скочи са коња, баци ми дизгине, оде и уседе своју бедевију. Ја махнем руком назад те за час ево кнеза и његових па приме своје добро. На два часа после тога бесмо у најљућем боју на лозним гредама северно од Вршца. Наша пешадија, разређена међу батеријама у првој убојној линији, буде пљуском топовских метака распрштана и оде награг, да тражи бусију; све тобџије наше, сви коњи погинуше од топова. Миливој Блазнавац сишао с коња па сам пуни и пали тонове наше батерије на левом крилу. Код батерије на десном чини ту службу Книћанинов секретар, Теодор Ковачевић. Противникова убојна линија, два батаљона спустили се са висова к нама, правцем на нашу десну батерију. За овом сгајаше Книћанин а за њим и поред њега беху његови најверпији и најхрабрији коњаници и пешаци у сабијену строју. Генерал не ће да напусти топова — његови верни не ће да изневере свог

вођу. Међу њима стајаше и Татар Богдан, као укопан. Како је противничка прва убојна линија своје десно крило одвећ напред извитонерила, постаде расгојање међу њеном првом и другом убојпом линијом превелико, те ја уведем у ту празнину Адама Косанића батаљон граничара у сабијену строју на јуриш за леђа онима, што беху већ приспели до наших топова и до Книћанина. Победа наша! Спасен генерал, спасени сви топови! Можда би Татар Богдан гледао да ми се на свој начин свети за оно због пастуха; но ја допринесох, ево, да и он буде спасен; а срце човечје, ма како било окорело, има тренутака, где сине из њега зрачак захвалности, зрачак милости!

Што ја оно оставих мале пушке своме млађем, кад пођох Богдану, има свог разлога. До таквих осорљивих, неустрашимих, јаросних нарави никад не сме човек доћи са претњом. Неустрашимост а ири том мирноћа, благост најбоље су оружје. Од нас и најмања претња води њихову руку на пиштољ; а њихова рука на пиштољу и зрно у нашим прсима — то је један и исти тренутак. У том су људи тога рода вепггији, бржи од нас. Да је мој начин добар био, види се по успеху. Јован Стефановић Виловски. *>

ВЕЧИТИ МУЖ

ПРИПОВЕТКА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ ПРЕВЕО МИЛИВОЈ МАКСИМОВИ1. (Наставак)

XVI Анализа Осећај необичне, огромне радости обузе Вељчањинова ; нешто се свршило, размрсило; некакве страгане муке нестаде за увек. Тако му се чинило. Пет недеља је то трајало. Подизао је руку, гледао на намочени крвљу завој и мрмљао у себи: „Ну, сад је свакако све за увек свршено!" И целог тог јутра, ваљда први пут за последње три недеље, није скоро ни један пут помислио на Лизу — баш као да га је та крв, из посечених руку „намирила" и за ту његову жалост. Веше му јасно, да је избегао великој опасности. „Ти људи," размишљао је, „ето то су ти људи, који једап минут пре дела још ни сами нису са собом на чисто, да ли ће заклати, или не — ну кад јед-

ном осете у својој уздрхталој руци нож, и кад осете први млаз вруће крви иа својим прстима, онда не само што ће заклати, него ће главу са свим да одсеку, „на чисто", као што се изражавају робијаши. Тако је то." Иије могао да издржи у кући него изиде на улицу са уверењем, да му ваља онога часа нешто урадити, или да ће се за цело нешто само од себе с њим догодити; ходао је по улицама и чекао је. Страшно му се прохтело, да се с ким сретне, да се поразговори, па ма и са непознатим, и једино то га је, на нослетку, навело на мисао о доктору и на то, да би требало дати привезати руку како треба. Доктор, његов стари познаник, прегледавнш рану, радознало запиткиваше „како се то могло догодити",