Стражилово

271

и за пјесмицу »Освета Иконије Карловића« тражио у њему код њеких ријечи, да ли нема уза њих који стих и из ње. Ово тражење подбунило ме, да ту пјесмицу наштампам, како сам је чуо из уста „/>;«снијих досељеника" : Књигу иише од Леђана бане, Па је шаље Карловић-Ивану: „Побратиме, Карловић-Иване! „Прво светац ил' неђеља Дође, „Да с' код мене онђе на ужини, „И са својом Иконијом љубом". Кад Карловић књигу задобио, Књигу штије, а на њу се смије. Гледала га остирјела мнјкн: „0 мој сине, Карловић-Иване! „Ти ми хајде побри на ужину, ,,Ал' не води Иконије љубе, „Јере знадеш, моје д'јете драго, „Када љуба изађе из двора, „А огране од истока сунце, „Та на њу се смијаше небеса, „Камо л' не ће пијана људеса; „Прел'јепа је, заметнућеш кавгу, „Па ћеш часком изгубити главу". А то сине и не слуша мајке, Већ с' опрема побри на ужину,. А са својом Иконијом љубом. Мјесто дошли у Леђан бијели, На ужину бану од Леђана. Вино иију три бијела дана; Кад четврти данак освануо, Ал' говори Иконија љуба : „Ој Бога ти, Карловић-Иване! „Да идемо двору бијеломе, „Јер мишљеће остарјела мајка, „Да с' због мене изгубио главу". Ал' наздравља од Леђана бане: „Здрав, иобрица, Карловић-Иване! „Ни у моје, ни у твоје здравље, „Већ у здравље Иконије љубе, „И за ваше сретно путовање". Узе чашу, полак не попио, Одмах ми се јунак преставио. Онда вели Иконији младој: „ Снахо моја, Иконија млада! „До сад си ми мила снаша била, „Би л' од сада вијерница љуба?" Ал' говори Иконија млада: „Ој Бога ти од Леђана бане ! „То сам једва дочекала, бане,

„Нег' ћу ићи бијеломе двору; „Када паса неђељица дана, „Куп' де свате, па ти хајде ло ме". Све дан по дан, па неђеља прође; Купи бане кићене сватове, Па полази мјестом у Карловце. Иконија бана дочекала, Па у дворе свате посједала. Вино пију три неђеље дана; Кад четврта настаде неђеља, А бан вели да би иша' двору. Седам чаша, седам долибаша, Ал' наздравља Иконија љуба :*) „А здрав, бане, све уфање моје! „Ни у моје, ни у твоје здравље, „Већ з' остање наше старе мајке". Жив приниче од Леђана бане, Жив приниче, а одниче мртав. Кад је љуба преставила бана, Све сватове пропуштала редом: Неком скида капу, неком кабаницу, А некоме са рамена главу; Нека свати одлазе Леђану, Нека кажу леђанској господи: Да брат брата није осветио, Као љуба Карловић-Ивана; А да треба рано подранити, Ко ће просит' љубу Карловића. Из ове пјесмице дознајемо, да је бан Иван Карловић у очи смрти био у горњем Карловцу, и отален да је ишао на ужину своме »побрици«, бану од Леђана; но Лопагаић нам вели, да је њега затекла смрт мјесеца коловоза (августа) године 1531 у »Медведграду код Загреба«. По овом народном предању човјек и нехотице помишља, да, није овај »Медведград« онај »Леђан град Латински«, што га траже и с ону страну мора. Доиста се ова нјесмица мјестимице слаже са историјским подацима, тако н. пр. и у њој се напомиње стара мајка Иванова; а да је иза

*) „Седам чаша, седам долибаша" значи, да су се сватови били подијелили у седам друштава. Свако друштво имало је свога долибашу, који је из каква повећега суда чашом захитао вино те је редом све опслузкивао. Долибаша би требао да напија здравице, али сам ја гледао гдје о слави крснога имена један другоме напија, и то онај у кога је пуна чаша ономе што је до љега. Кад се већ дотјера до пошљедље чаше вина, овда се обично наиија: „Здрав, Илијп! (или како му је веН име). Еад буде пити, твоја ће бити". Код толиких долибаша овдје је Иконија напијала „побрици" свога мужа Ивана, а то се у пјесмици истиче.