Стражилово

260

можете поуздати у мене!« искресах ја њему, па сад куд пукло да пукло! Пружи ми старина руку, па радосно повика: »Хвала Богу, једва ево наиђох на човека отворена, потпуно храбра, карактерна! Све то беху дојако мекушди неки, неки калуђери, који су с погуреним леђима свашта подносили. Стављах их на иску-

шење. Што ја њих више гњечим, тим они попизнији. Ја хоћу да је официр горд, поносан, самоноштовањем и самоиоуздањем задахнут. Хоћу храбре, одважне људе, а не тукмаузере!« И тада ми, смешећи се, рече Гетов афоризам: »Гажен сир буде шири, не чвршћи.« Јован ОгефановиК Виловски

ВЕЧИТИ МУЖ

ПРИПОВЕТКА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ ПРЕВЕО МИЛИВОЈ МАК.СИМОВИ!&. (Свршетак)

XVII Бечити муж Прошло је скоро раино две године дана после описаних догађаја. Ми сретамо господина Вељчањинова једног лепог летњег дана у вагону једне новоотворене наше железнице. Путовао је у Одесу да се мало разоноди, да се састане са једним пријатетељем а заједно с тим беше му у изгледу још један пријатан састанак; посредством овога пријатеља надао се да ће моћи удесити састанак са неком врло интересантном женскињом, с којом је већ одавно желео да се поближе унозна. Не упуштајући се у нојединости, опазићемо само, да се са свим преродио или, боље рећи, поправио за ове последње две године. Од пређашње хипохондрије не беше скоро више ни трага. Од разних „успомена" и немира, последица болести, које су му назад две године почеле досађивати у Петрограду, за време док је парница рђаво стојала, остао је у њему само као неки пријатан стид, јер је сазиао своју тадашњу малодушност. Осећао се у неколико награђен уверењем, да тога више ле ће бити, и да за то нико и никад не ће ништа дознати. Истина, он је у оно време напустио друштва, чак се почео рђаво одевати и почео се од свију крити а то су, на послетку, сви опазили. Ну он се тако брзо нокајао и поправио, а заједно с тим појавио се са таким прерођеним и самоувереним видом, да су му „сви" одмах опростили његово тренутко отпадништво; чак и они измећу њих, којима се престао јављати, први су га упознавали и пружали му руку, уз то још и без сваких досадних питања, — као да је за цело то време био гдегод далеко на страни ради својих ириватних послова, који се никога ништа не тичу, па се овај час вратио натраг. Узроком свију тих корисних и здравих промена на боље беше, разуме се, добивени процес. Вељчањинов је добио шездесет хиљада рубаља — ствар свакако не баш велика,

али за њ од велике важности: пре свега одмах се осетио на чврсту подножју, тако рећи, наравствено се наситио; сад је био са свим уверен, да ове своје последње новце не ће „прорајтати као будала", као што је расуо своја прва два имања, и да ће му ово сад бити доста за цео живот. „Па ма како се потресала и праскала тамо код њих друштвена зграда и ма о чему тамо трабуњали", — размишлЈао би [10 негда, обраћајући пажњу на све чудновате и невероватне појаве, које избијаху около њега по свој Русији — „ма како се тамо ирепорођавали људи и назори, ја ћу ипак увек имати овај фини и укусни ручак, за који сад седам, дакле, ја сам за све приправан". Ова мазна и сладострасна мисао је, мало по мало, овладала потпуно целим његовим бићем и учинила је у њему чак и физички преврат, да и не говоримо о нараветвеном : сад је изгледао са свим други човек спрам онога „јазавца", кога смо оиисивали назад две године, и коме су се иочеле већ догађати онако непријатне ствари сад је гледао весело, отворено, достојанствено. Чак се и злослутне боре, које се почеле купити око очију и по челу, скоро са свим изгладиле; чак му се и боја лица променила — изашао је бељи, румеиији. У овај мах је седео иа удобну месту у вагону прве класе и непрестано му се вртила по глави једна пријатна мисао: на наредној станици делио се пут на две стране. „Ако напусти на који час први нут и удари мало десно, онда би већ на другој станици могао изићи и походити једну позпату даму, која тек што се вратила иза границе, и која се налазила сад у, врло пријатној за њега а врло досадној за њу, маловарошкој усамљености; дакле дала се прилика да употреби време исто онако занимљиво као и у Одеси, и тим боље, што му се ни тамо не ће измаћи" . .. Ну он се још ненрестано колебао и не могаше да се одлучи; чекао је „да га