Стражилово

262

— Ово је, Љипочка, заиста господин Вељчањииов ... — започе и одмах се посрамљен прекиде. Жена плану и љутито га ошину очима, сигурно због „Љипочке". — Замислите само, није ми ни јавио, да се оженио; ни у св'атове ме није звао, ну ви сте Олимпијада.. . — Семеновна — доврши Павле Павловић. — Семеновна! — јави се изненада улан, који беше већ заспао. — Ви ћете му већ опростити, Олимпијада Семеновна, мени за љубав и зарад пријатељског састанка .. . Он је — добар муж! И Вељчањинов пријатељски потапка Павла Павловића по рамену. — Ја сам, душице, заостао мало.. . само на који тренутак... започе да се оправдава Павле Павловић. — А жену сте оставили, да се гради од ње брука и срамота! — дочека га Љипочка — кад треба, вас нема, где не требате, тамо сте први . .. — Где не треба, тамо први,- где не треба... где не треба .. . — помагао јој је - улан. Љипочка се скоро задувала од узбуђења; она је и сама знала, да то није у реду пред Вељчањиновим, и црвенела је због тога, али се није могла савладати. — Где није потребно, и сувише сте пажљиви, и сувише! У осгалом, све се свршило лепо; познанство је било потпуно склопљено. Павла Павловића послаше по каву и буљон. Олимпијада Семеновна је разјаснила Вељчањинову да сад иду из 0., где јој служи муж. на два месеца у њихово село, да је то ту у близини, четрдесет врста од станице, да имају тамо прекрасну кућу и врт, да к њима долазе разни гости, да имају суседа, и кад би Алексјеј Ивановић био тако добар и хтео их походити „у њиховој самоћи," то би га она дочекала „као анђела хранитеља", пошто се она не друкчије него са ужасом сећа, штајемогло бити, да није ... и тако даље, и тако даље, — једном речи „као анђела хранитеља ..." — И избавитеља, и избавитеља! — доиуњавао је са жаром улан. Вељчањинов се учтиво захвали и рекне, да је у свако доба готов на то, да је он савршено беспослен и слободан човек, и да му позив Олимпијаде Семеновие врло ласка. За тим одмах поведе весео и занимљив разговор, у који вешто уплете два три комплимента. Љипочка сва поцрвене од задовољства, и чим се вратио Павле Павловић, усхићено му објави, да је Алексјеј Ивановић тако добар, да је примио њезин позив, да дође на читав месец дана к

њима у госте и да је обећао доћи кроз недељу дапа. Павле Павловић се само збуњено смешио. Олимпијада Семеновна намаче на њ раменима и подиже очи према небу. На послетку се растадоше: још један пут захваљивање, опет „анђео хранитељ", опет „Мићињка" и Павле Павловић једва на послетку поведе жену и улана у вагон. Вељчањинов запали цигару и почне се шетати галеријом испред станице; знао је де ће се Павле Павловић одмах опет вратити к њему и разговарати се до трећег звона. Тако се и догодило. Павле Навловић се на брзо појави пред њим са немирним питањем у очима и у целој физијономији. Вељчањинов се насмеје, „пријазно" га ухвати под руку и повукавши га к најближој клупи, посади га поред себе. Он сам је ћутао; хтео је да Павле Павловић први почне говорити. — Дакле, ви ћете? — пролепета овај, прелазећи са свим отворено на ствар. — То сам знао! Није се ни најмање променио! — закикота се Вељчањинов. — Па, зар ви лупну га по плећу — зар сте ви и само један тренутак могли озбиљно мислити, да ја заиста могу доћи к вама у госте, и то још на месец дана ха-ха! Павле Павловић се трже. — Дакле ви — не ћете доћи! — викну, ни мало не скривајући своје радости. — Не ћу, не ћу! — задовољно се смејао Вељчањинов. У осталом њему ни самом не беше јасно, за што му је све то тако смешно, ну чим даље, све му беше смешније. — Да ли ... да ли збиља тако мислите? — И рекавши то Павле Павловић чак иоскочи с места, чекајући са страхом потврду. — На рекао сам већ да не ћу доћи — баш сте чудан човек! — А како ћу ја ... ако је тако, како ћу рећи Олимпијади Семеновној, када ви кроз недељу дана не дођете, а она вас буде очекивала? — Чудна ми посла! Геците јој да сам сломио ногу или тако шта. — Не ће хтети веровати — пропишта тужним гласком Павле Павловић. — А онда тешко вама! — ненрестано се смејао Вељчањинов — ну мени се чини да ви и опет стрепите и трепећете нред својом прекрасном женицом. Павле Павловић покуша да се насмеши, али му е пође за руком. ПГго се Вељчањинов одрекао посете — то је, на послетку, било са свим у реду, али што се тако изражава о жени — то већ беше мало безобразлук. Павле Павловић се накостреши;