Стражилово

314

јаве човечје мисли, '') појезију, историју, говорништво и јавну науку. Он нам својим љутим пером ириповиједа, да су већ и најбољи пјесници ходили у Баје, да на том дивном положају код тиренског мора подигну купатила, или чак да отворе пекарнице у самоме Риму; други нијесу пак ни од тога зазирали да стеку свој хљеб по градским улицама, као јавни викачи. Кад се данас — каже — на Парнасу не тече ни новчића, боље да си онај Макера, што продаје публици мједено и дрвено покућство. Ако си своју дебелу књигу напунио стиховима, па ако се надаш да ћеш од тога што добити, онда ишти, брате, ватре и спали твоје пјесме, или их сакри нека их мољци мирно изглоде; преби твоје перо, несретниче, јер красне пјесме, које си саставио у својој скромној собици, не ће ти друго донијети него пуст ловор-вијенац, или кип мршав као што си и ти. Наши тврди богаташи не ће те наградити него пустим похвалама; али теби у толико године теку, нити ти снаге већ дају да добиваш свој крух било трговином, било у војсци или на нољу; онда те невоља покуњи, срван си годинама, лишен си свега па проклињеш себе, своју Музу и свој геније. Ипак ето" — пише даље — „гдје сви ови жалосни призори не могу да нас одврате од наше стазе; ми се једнако трудимо и знојимо да оремо прашину и морски пијесак. Ако пак кушамо па се повучемо, падамо опет у замке оне луде таштине. Неизлијечива чежња за стварањем, што нас толико држи, остариће, као и ми, у нашој измученој души. 18 ) Живот, који би пјесници морали пробављати онако на тенани, далеко од грађанских послова, на сред мирних гајева, није се свиђао запосленом римском духу; 'Гацит, скроз и кроз Римљанин, каже у своме Дијалогу, да пјесма не носи своме творцу никакове части ни користи, већ само неко кратко задовољство и празне похвале; славније пјеснике познаје мало ко, а оне од средње руке нико; али какав је тек положај гласовита говорника! На њега се слијевају и части и богаство и слава. 1а ) Дакако, велики историчар, потомак старог патрициског племена, ваљало је да заволи људе, који су на јавност излазили, да њиховом рјечитошћу одјекне стари форум, то величанствено поље римске моћи и слободе. Пише Марцијал, да су у некога старца запросила девојку два претора, четири трибуна, седам судија и десет пјесника; али се старац добро домислио, па дао девојку викачу на јавним нродајама. 20 ) Викачи, бријачи и музичари сто су пута више добиваки него књижевници, који су баш за то на њих страшно љути били. „Ако ко и мало па-

мети има, нека пјева или нека удара утеатру;ако пак ни мало нема, нека онда иде по улицама да јави, гдје се што јефтиније купује, али само нека се остави књига." 21 ) „Ко не вјерује да се таковим занатима може злата на хрпе згрнути, нека пита, по што на уру свирач Хрисогон поучава богату дјецу, па ће онда бацити и књиге и науку." 22 ) „Та боље ти је да си бријач — виче у све гласе неко у Петронову роману — јер онако ћеш само што стећи." 23 ) Идоиста: „ето пјесника Мевија; он није родом из варварске Кападокије, већ је римско чедо, па је поштен, честит, благ, учен, али тешко њему е је пјесник; па за то нема ни истрошене шубаре, док у циркусу ето коња покривена богатим плаштом." 24 ) Како дакле да живи у Риму ко нема ништа свога? Хоће ли бранити кога на суду? „Не — одговара Марцијал — и на тај се начин умире од глади. Хоће ли се држати богаташа? Не, брате, од тога живу тројица, а остали скапају од невоље. Хоће ли пјевати и ходати за стопама Вергилијевим? Немој, човече! Све, што видиш на путу да је одрто и голо, то су све сами Вергили! 25 ) „Ко не тјера трговину робовима, ко не оптужује никога криво на суду, ко не умије да обљуби жену свог пријатеља нити ашикује богатим а бијесним старицама, тај не може да живи у овоме граду." 26 ) „Та за што си тако испаран?" питају нјесника. „За то, брате, што сам пјесник." 27 ) Кад се Марцијал повуче из Рима, посла своју трећу збирку епиграма у „град" и пропрати је овим ријечима : „Пођи ми, књиго, у Рим; па ако те питају откле си, реци да си из оних страна, куда нролази Емилијев пут; ако даље ишту каква је то земља, одговори им, да сам у Имоли; траже ли пак да знаду за што сам тамо, реци им да нијесам могао даље да подносим досада онамошњег живота; питаЈу ли те, кад ћу се вратити, кажи им: кад ностане свирач." 28 ) Из овога се види, колико је љутит био на оне праве сисавце злата и части ; није одиста могао да преболи, што се увлачили у свачију кућу и што се вјешто извађени гласови из њихових свирала више платили него звуци Аполонове лире. Али да видимо у каковим је околностима живио наш тужни Марцијал, који нам је већ толиким подацима био при руци. Он нам је нрави тип ондашњих генијалних јадника; као и остали, и он је тумарао од јутра до вечере ио широкоме Риму, да нађе тога, који би га позвао на вечеру или који би му позајмио новаца. Његов карактер — о којему ћемо на другоме мјесту опширније говорити — није био прост оне у оно доба опће мане, бива од улагивања; та кад је његова пјесма највише цвала, баш је онда на