Стражилово

306

Ни државнога већа савете. Залуд мољаху и сестру да му Свој да благослов, да опет седне На царски престо својих дедова! Али удова царида — строга Монахиња је; благослов не да. Ваљда је Борис научи тако; Но ако Борис не ће да прими На себе тешке државне бриге И на упражњен престо да седне? Шта ли ти на то беседиш, кнеже? Шујски Ја велии да се узалуд онда Иролила младог царевића крв. Ако то најзад све тако буде, Димитрије би требо да је жив. Воротински Грозно недело! И Борис заиста Погуби младог царева сина? Шујски А да ко други? А ко је онда у залуд хтео Да Чепчугова новцем потнлати? Ко Бићаговских двоје поткуни Са Качаловим, ако он неје? У Углич ја сам одаслан био, Да то на месту дело извидим И још сам нашо свежих трагова. Сав је град сведок злочину био; Сви ми грађани казаше сложно; Кад сам се вратио натраг оданде, Мого сам издат' тајног зликовца. Воротински За што га неси смождио одмах ? Шујски Одмах ме, веруј, признати морам, Збунио својом равнодушношћу И својом смелом безобзирношћу, К'о да је нрав изгледаше ми тад. Иитао ме је сваку ситницу И ја сам само понављо глупост, Коју ми он сам у уста метну. Воротински То, кнеже, неје праведно било ? Шујски А шта сам требао чинити тада? Зар да сам све показо Фјодору? Цар је све гледо, веруј ми, кнеже, Годуновскима очима и све Слушо ушима Годуновскима! Кад бих га баш о свем и уверио, Борис би одмах га разуверио;

Мене би послали у заточење Па би ме као и стрица мога Тихо и немо у глухој тмини Смакли са света. Но хвалим се, Кад би и било то баш зацело, Не бих се бојо никакних казни; Ја кукавица страшива несам, А несам богме ни таки глупак, Да се бадава дадем у замке. Воротински Страншо недело! Чу ли ме, кнеже, Зацело гризе савест убицу; Певиног детета крв му за цело Не да да седне на царски престо. Шујски Па зар на престо хоће да седне?! Ал' Борис неје тако бојажљив ! Каква част за нас — за сву Русију ! Зар роб од јуче, зар тај татарин, Зар зет Маљуте, тога крвника, А и сам крвник срцем и душом Да царску себи круну присвоји И освећени плашт Мономахов...! ? Воротински Заиста, он је незнатна рода, А ми смо но свему много знатнији. Шујски Тако је, кнеже. Воротински Шујски, Воротински, Сами се кажу кнежевског рода, Шујски Не само да смо кнежевског рода. Него и крви Рурика славног. Воротински Чу ли ме, кнеже, ми би за цело Имали нраво после Фјодора Узети царску круну и престо. Шујски За цело, кнеже, нре нег' Годунов. Воротински Заиста ј' тако, Шујски Али шта онда? Ако се Борис не буде махно Сплетака својих и свог лукавства, Ми ћемо хитро подићи народ И Годунова омразити му, Иа нека бира сам себи цара, Јер има доста својих кнежева. Воротински Варјагових нас ево унука