Стражилово

335

лист пише о покојном Франклу, на глас о смрти му, овако: И тако је нестало и последњега од оне часне гарде, која је засновала литерарну славу старога Беча; Лудвиг Август Франкл. чију је младост обасјавало још Гетово сунце, иријатељ ЈГенауа, Анастасијуса Грина, Бауерпфелда, Халма, Хебела, Вајлена и Лауба, склопио је за навек уморне очи. С њиме нестаје везе, која је садашњост домаће писмености везивала са сјајнијом прошлошћу. Положај, који му је дала судбина, донео је са собом, те је Франкл, кад год се дала прилика, израза давао својим богатим успоменама. Нарочито му се радо бавио поглед код улоге, коју је као млађан Тиртеј академиске легије играо године 1848. А што је у премалећним данима младости славио, то је високо ценио и у старости. Верно, као што му беше уверење, беше му и пријатељсгво. Нарочито је дивна била дубока оданост, са којом се трудио, да осигура успомену Ленауа и Анастасијуса Грина. Живом речју и писаним словом заступао је оне, које је поштовао као ироје; многи споменик, који краси Беч, он је покренуо, он се за њ својски заузимао. Тако је неуморно радио за Шилеров, тако за Ленауов, тако за Гринов. Утецаја свога никад није давао у службу својој користи, шта више свагда му је само то био смер, да развије хуманитаран рад. Његово име с одушевљењем спомињу бедиици, што бораве у слепачком заводу; за тај је завод Франкл стекао много заслуга. У бечки уметнички живот спасоносно је утецао мишљу, да створи уметничке стипендије; као нредседник огранку Шилерове закладе развио је пожртвовну делатпост. Модерни несници обично се са свим изгубе у свом позиву; довољно им је да стварају и да веселе у својој врсги; на практичан рад у животу слабо дају ; веома ретко помишљају на то, да би ваљало и ван писменос/ги да реализују идејал. Франкл је пре свега био човек, пре свега благ, задушан карактер, који се делом заузима за све што је добро. Та црта његова бића јавља се и у његову књижевном раду. Кад је године 1880 изашло целокупно издање његових дела, већ је његову популарност, која је педесетих и шездесетих година достигла била свој врхунац, у запећак одгурнуо натурализам, што је опда искрснуо. Стих, у којем се Франкл кретао са највећом сигурношћу, иагубио је био своју чаровну моћ. Тим је лирика била обесвећена, епској је песми одузета била звучност. А баш та два поља била су земљиште, на којем је цветао био ловор Франклов. Он је још био један од оних песника, који су певали, а не говорили, једна од оних тада већ

ретких птица, које су жеднеле за лепотом, које су брижно пазиле на језик, на облик, на пластичан округао начин израза, на звук и пуноћу дикције. Те тако на његовим песмама почива одсјај онога времена, кад је Гете вештом, ма и старом руком ударао у лиру, онога времена, кад се Бајрнов геније жарко распламтео, да нагло опет згасне. На Гета подсећа у Франкла ведра јесен срећно проведена живота, на Бајрна нагињање оштрој сатири, која је у светлуцавим искрама севала из песничкога полета, на обојицу одушевљење, којим је миловао величати женску душу и женску лепоту. Дабогме, био је епигон; његово епигонство можда се ни у чем тако не огледа, као у љубави му ирема оном, што је било пре њега, а та је љубав одговарала задовољној нарави. Карактеристична је за то била његова радијоница. Прани музеј историје аустриске књижевности. Па на сваком је комаду застајао, размишљао о њему и гостима, тумачио прошлост занимљивога остатка. За чудо му је намћење било оштро те је умео красно да прича о старим временима. Лудвиг Август Франкл пореклом је од старе израјиљске породице. Родио се 3 фебруара 1810 у Храсту у Чешкој, где му је отац био царски управитељ дуванског дистрикта. Прво је васпитање добио у родитељској кући; у тринаестој години свога живота. дошао је у пијаристанску гимназију у Златпи Праг. После смрти свога оца, 1825, врати се Франкл, који је већ свршио био гимназиске науке, натраг у Храст те му је каб најстаријем сину ваљало примити руковање дуванског дистриктског стоваришта. Но не дође до тога. Идуће године оде у Лајтомишл, да у ондашњем пијаристанском колегију слуша философију. Онде му се роди љубав према песништву и из тога су времена прве његове несме, жалосне игре „Агнеса од Зесиме", „Свети Већеслав" и др. На годину дана за тим оде Франкл у Беч. Овде му ток живота доби други правац. Посвети се медицинским студијама, но главно је ипак остало песништво а томе је битно допринело дружење са рано преминулим песником Јулијем Гибицем. Низ балада, којима је предмет узет био из отаџбинске новеснице, склопи Фланкл у току идућих шесг годииа у једно дело те тако године 1832 постаде његово прво веће дело „НаБвТзиг^Нес!", које га је довело у трајан додир са првим корифејима бечког књижевничког света те по Австрији пронело име несника, коме је било тек двадесет и две године. Дођоше тада још више песничких радова: „Енске и лирске песме", „Источњачке скаске" и „Сћпв^оЊго СокшЉо", за којега му је муницинална управа града ђенове