Стражилово

325

Григорије Па нек буде! Ја царевић, Димитрије ја сам! Зао килу/јвр Дај ми руку; бићеш — дар! ТРЕћА 110ЈАВА Соба код патријарха Патријарх и настојатељ чудовско г манастира. Патријарх. Дакле побегао је, оче игумане? Игуман. Побегао, свети владико, ево већ трећи дан. Патријарх. Нитков! Зликовац! Од куда је родом? Игуман. Родом је из племена Отрепјеваца, старе племићске куће у Галицији; још у младости се негде постригао; а живео је у Суздали, јефимијевском манастиру; отуда је отишао и лутао по разним манастирима, најзад је дошао к мени у чудовску обитељ, те сам га примио међу братију; па видећи да је још млад и неук, дадох га оцу Пимену, смиреном и мудром старцу; и био је врло учен, читао је наше летописе и састављао каноне свецима; али та наука, као што се види, није му дата од Господа Бога . . . Патријарх. 0, и та наука већ! Тако што увртети себи у главу: „ Вићу цар у Москви!" 0, сасуде ђаволов! Али не треба то цару ни јављати; за што само цара узнемиривати?! Доста ће бити обавестити о томе само ђака Смирнова или Јефимијева. Така безбожност: „Бићу цар уМоскви...." Треба ухватити, ухватити разбојника, па га послати у Соловецки, да вечито испашта тај грех! Није ли то безбожност, оче игумане? Игуман. Безбожност, свети владико, права безбожност! ЧЕТВРТА ПОЈАВА Крчма на литавској граници Мисајило и Варлам, скитнице у калуђерском оделу; Григорије Отрепјев као сељак; крчмарица Крчмарица. Чиме вас могу служити, часни оци ? Варлам. Што је Бог дао, домаћице. Ималивина? Крчмарица. Како не би било, оци! Одмах ћу донети. (Оде.) Мисајило. Што си се тако сневеселио, друже? Ето и литавске границе, за којом си толико жудео. Григорије. Док год не будем у Литви, не ћу бити миран ни спокојан. Варлам. А што си се ти тако заљубио у Литву ? Ето ја грешник и отац Мисајило, од како смо утекли из манастира, ништа и не мислимо: Литва или Русија, гусли или гудало — то је нама све једно; само нек има вина! — А, ево и њега! Мисајило. Врло добро и паметно, оче Варламе!

Крчмарица (долази). Р1во, оци! Пите, да вам је на здравље! Мисајило. Хвала, драга! Бог те благословио! (Пију. Варлам удешава песму: „Како ли је у Казану, у Казану граду"Д Та дед, за што ти не запеваш, за што не потегнеш? Григорије. Не ћу. Мисајило. Сваки је од своје воље господар. Варлам. А пијаници је вино господар, оче Мисајило! Пимо у здравље нашој крчмарици! (Пева: „Силом лепи младићу . . .") Но, оче Мисајило, кад пијем, трезне бијем; друго је нешто пијанство, а друго је готованство; хоћеш ли с нама — молим те; ако не — чисти се, купи се; варалица не може бити попу друг. Григорије. Ти само пи — па пред собом ри, оче Варламе!... Видиш да и ја могу говорити у сликовима ! Варлам. А што да ријем пред собом? Мисајило. Махни се њега, оче Варламе. Варлам. А што се он прави светац? Сам нам се наметнуо за сапутника, не знамо ни ко је ни од куд је, па се још рогуши. (Пије и пева: „Подстриго се млад калуђер ...") Григорије (крчмарици). Куд води овај пут? Крчмарица. У Литву, синко, у лујевске планине. Григорије. А је ли далеко до лујевскнх планина? Крчмарица. Није далеко, могло би се стићи до вечери, да нема царских пречница и стражарских постаја. Григорије. Каквих пречница? Шта ће то рећи ? Крчмарица. Неко је побегао из Москве, па је изашла наредба, да се сваки заустави на граници и прегледа. Григорије (за себе). Ето ти белаја сад! Варлам. А, друже! Приближио си се крчмарици. Теби не треба вотка, већ лепојка: бадава, брате! У свакога свој обичај, а у мене и оца Мисајила једина брига—пи, док не рига; испимо, дед опет све до дна! Мисајило. Врло добро, оче Варламе! Григорије (крчмарици). А кога траже? Ко је побегао из Москве? Крчмарица. А Бог га знао, лопов или је разбојник какав, тек само не даду сада ни честитим људима да мирно пролазе. А шта ће бити? Ништа. Не ће ухвагити ни беса. Као да нема и другог пута у Литву, осем главног друма! Ето, само удари на лево, па кроз шуму стазом до капеле, што је на чеканском потоку, отуда управо кроз рит до Хлопина, отуда до Захарјева, а одатле ће те и свако дете одвести до лујевских планина. Од тих