Стражилово

347

хвали . . . знам, унам, поштеио мисли, јер је Марија девојка па свом месту. Али, волим, што ће сгрина да се једи! Она је и наговорила моју, да га лепо приме. Ено се сада завукле па ћуте. Чини ми се има и суза Али и јесу ти фићфирићи префригани! Бећ сам и сам почео мислити, да се нашла једна сирота, која је својим врлинама очарала млада човека у леиу положају. II ето, сада сам се и ја преварио!« »На основу чега ти сумњаш, да ће Милан изиеверити Марију?« »На основу чега? Па, ето, видео си својим очима. Да њега пишта не веже нрема тима Берањијевима, не би сео с њима и отишао без с Ногом и без опроштаја « »Доћи ће оп сутра, или ирекосутра.« »Знам, знам, да ће доћи, о томе није реч, већ о загопетном одласку. За Марију ми је. Чисто није веровала својим очима. Па бар да је погледао овамо, већ као да се плашио. Најпосле иди па види, ја одох у канцеларију.« Увидео сам, да се Милапово понашање не може оправдати ни чим другим, а да им се не иредочи цео одношај са Берањијевима и клопка, у коју је Милан запао. Ја сам паумио, да им рекнем праву истину. Дошавиш у ходник, осећао сам чисго неку нразнину у кући. Сад се није чуо онај весели и живи говор домаћичин, нити тихо певуцање Маријино. Овладала је у целој кући нема тишина. Кад сам ушао у собу, затекао сам обе код стола, где се баве ручним радом. Марија ме погледа, али не погледом, који би одавао приј;гган душевни расположај у часовима прве љубави, као што је до јуче било, и који је само питао за њега и тражио њега, већ погледом, у којем се огледаше почетак страховању. Опазио сам, да се Марија усиљава, да нрикрије своје душевно расположење, али се то није дало. »Шта радите?« »Ето веземо«, одговори Јулка па ућута. »Ви нешто нисте добре воље . . .« »На селу не би требао нико да је добре воље. У варошима долази момак у кућу, у којој има девојака, на нико ни речи, а ове наше ландавуше по селу разгласе свашта. Што је момак био код нас неколико пута, па већ изнеле, како ће узети Марију. А јуче ми рече стара попадија, да је Милану намењена та, што је ту јуче била. Јесам ли ја крива, што

је он долазио? За што није игпао у другу кућу? Да, онда би био мир, да је одлазио код старе касирке. . .« »У неколико сте и сами криви. Рекли сте Марији . . .« »На морала сам нешто рећи, јер су почели проносити разне гласове. . .« »Би се једите, што је Милан отишао са Берањијевима?« »Извините! Сме госиодин Милан ићи куда год му је воља, нико му не брани . . .« »Рећи ћу вам, за што је отишао. Синоћ је добио писмо, да мора у котар ради неког важног посла. Када је дошао у гостијоницу, ови су већ били упрегли, те је — да не плаћа друга кола — с њима отишао.« Овим сам мислио да умирим Јулку. »Ко му замера, што је отишао? Чудим се сестри те је заподела разговор о томе. Мора отићи да види, како послови у котару стоје,« рече Марија расположеније. На то се Јулка зло ражљути. »Мора, мора! Али је могао наћи кола за себе, па отићи сам, а не дати прилике, да га оговарају по селу. Најпосле мени није стало до тога . . .« За тим изађе у кухињу. »Марија! Ти се једиш« — почех ја, кад остадосмо сами. »Не једим се, среће ми!« »Не једиш се за себе, али ти је њега жао. Веруј, његово је срце овде. Мени се поверио. Није све онако, као гато ти је шогор нриповедио.« »Не верујем, јер знам врло добро, како се те умеју претварати. Не бих могла онако, па ма умрла.« Глас јој је чисто дрхтао, кад је ово изговарала. У њеној души као да је настала нека празнина, као да је нешто изгубила. Ваљда је први пут почела осећати, да често треба многе препреке прећи, да се остваре осећаји и жеље човечјега срца. Осећала је препреку, која стоји на путу међу њом и Миланом. Можда и не сумња у Миланове осећаје. А како би и сумњала она, која је толико пута читала из његових погледа, да је искрено љуби? Па ипак ипак . . . Сутра дан добио сам од Милана ово писмо : Драги иобратиме ! Ја долазим кроз три дана. Не треба ми да ти сиомањем, за што сам отишао. Иванка и мати