Стражилово

350

„да ће овом изричном налогу додуше по дужности се покорити, но да узима себи слободу отворено олазити, да он за сретан крај тога предузећа тим мање може стојати добар, што из разлога, које је у сиојој депеши преко обрштара Хилера узео себи слободу да ноднесе, никад по дужности и савести не може то саветовати". Од часа, кад је добио закључни налог скога монарха, знао је Лаудон само за једну сврху: за освојење Београда. Одмах се издале потребне наредбе да војска уђе у Србију. Прешло се 10 и 11 септембра ; најпре су прешли српски добровољци, за њима је дошао кор принца од Валдека. Сриски добровољци обиђу Београд и пошљу своје поште до Гроцке, да посматрају турску војску, која би можда дошла да Београд ослободи од опсаде. За неколико је дана цела царска војска била на оностраној обали иа пошла на Београд, чије је место са свим онако, као што је у своје време учинио Евгеније, у полукругу опасала, посађујуКи при том циркумвалацијону линију принца Евгенија, која је добрим делом била још употребљива. Лаудон се њом у истом смеру хтео да послужи против Абдииашине војске, која је већ од дужег времена била навештена да ће доћи да Београд ослободи од оисаде, те с тога изоправља оштећена места. Па место старе контравалацијоне линије иак нодигне Лаудон поједине редуте, које но потреби умножи или увелича. Кад се пребаџио мост нреко Саве код циганске аде, удесила се свеза са Земуном, сва војска, па чак и онај део, који је донде улогорен био на топчидерском брду, буде намештена унутри у утврђењима у полукругу од Саве до Дунава, земунским четама буде наређено да заузму своје нозиције на левој обали Саве и онда се почне опсада. Посада у тврђави, која је била иод Осман-пашином командом, износила је девет хиљада људи. Осим тога је паша располагао са преко 456 тонова и двадесет великих ратних лађа. Утврђења, нарочито у такозваној унутрашњој тврђави, била су ванредно јака. Фелдмаршал Лаудон имао је преко 62.070 људи, 16.211 коља и 365 комада топова. Десет батаљона и двадесет ексадрона били су пред градом, тридесет и осам ескадрона на старој Евгенијевој линији, два батаљона на мостобрану на Сави, један батаљон на мостобрану на Дунаву, трииаест батаљона и осам ескадрона на левој обали Саве и иајносле шест батаљона и четир ескадрона на левој обали Дунава према граду. Врховно заповедништво имао је у рукама сам фелдмаршал, артилеријом је управљао фелдцајгмај-

стер Рувроа, заповедништво над појединим четама је било у рукама генерала Броуна, Бланкенштајна, Алвинције, Колореда, Митровскога, Тига, Валдека и Старајије, а обрштар Михајловић задржао је и на даље самостално заповедништво над српским добровољцима. Смело и крто испадаху Турци на позиције опсадне војске. Тежак је то био посао, који су имали да раде официри и војници ио шанчевима на Баталџамији уз непрекидну ватру топова и уз непрекидно испадање Турака из града. Ииак су послови напредовали, а по каткад је канонада трајала по читаве дане, и баш се видело, да варош од ње пати. Војска постаде већ нестрпљива. Све се надали, да ће Лаудон дати знак на општи јуриш. Но маршал је оклевао, јер је добио гласа о доласку војске, која хита да град ослободи од опсаде. Ваљало је спремити све, да се та војска дочека; поновила се ситуација, у коју је године 1717 упао био принц Евгеније. У ратном савету, који је сазвао Лаудон на глас да долази војска, кад се већало о незгодности стања, рекао је фелдмаршал својим генералима: „Овде је место, где морамо победити или умрети. Овде ја не уступам. Ја имам налог, да од непријатеља отмем Београд. Употребићу све своје силе, да ностигнем сврху. Но тражим и од других, што им је дужност. Желим, да сви буду сиремљени на победу или на смрт и да имају на уму, да се иико није родио да никад неумре." Глас, који су Турци намерно били разнели, срећом се није обистинио; на нротив Лаудон је добио радостан глас, да је принц Јосија од Кобурга војску великога везира код Мартиништа у Влашкој до ноге потукао. Под утецајем тога радоснога гласа иође Лаудон да јуриша на град. 30 септембра у 7 сахата у јутру већ је Лаудон са свима генералима, који нису били код својих одељења, био код Батал-џамије а на варош стадоше пуцати концентрично. Иред 9 сахата даде фелдмаршал уговорени знак, ватра буде од царске стране обустављена те се све јуришне колоне са развијеним заставама а уз гласну свирку крену. Ирвој колони била је српска црква смер, другој и трећој простор међу бањалучком и Стамбол-капијом, четвртој сама голема Стамбол-канија. Прве три јуришне колоне за најкраће време на ваиредно бравурезан начин изврше свој задатак. У наглу темпу заузеше шанчеве, уклонише палисаде и отеше турске батерије, Турке пак до Калимегдана отераше у бегство. Но борба, коју је имала да издржи четврта јуришна колона на Стамбол-капији, што је јако била утврђена и јуначки штићена, исто