Стражилово

343

дошао у сам тенералштаб. А то се овом приликол десило са оберлајтнантом Скудијером. Власник моје нове регименте беше фелдцајгмајстер Антон гроф Кински, врховни заповедник наше војске у Моравској. Живео је у граду Брну. Регимента беше у Венецији, а батаљон, којем сам припадао ја, стајаше у Марибору у јужној Штајарској. Месеца децембра исте године пођем иреко Беча на своје опредељење. У Бечу се сасганем са својим другом истога полка, професором у жениској војној школи. Он ми саветоваше, да не чиним на ино, већ да одем у Брно своме власнику на подворење. Ја му рекох, да ми тешко пада за толико више да трошим на пут, јер мп је трошак таман измерен за преки пут у Марибор. А ја, рекох, као сироче од оца и мајке немам ни од које стране потпоре. »Не бој се, брате!« рече ми он. »Гроф Кински л>уби официре своје регименте, као да су му рођени синови. Онјесрећан пресрећан, кад му који од нас дође у госте. Лепо ће га дочекати и почастити; примиће га у своју налату; официр ће му бити гост у позоришној ложи; на послетку ће му на отмен, нежан начин надокнадити пугни трошак. Иди дакле без бриге!« Одем ја. Такав је био одиста фелдцајгмајстер гроф Кински, наш старина. У војсци ће се, а особито у четрдесет седмој регименти, дуго поведати о његовој племенитости, његову гостољубљу и како је мио и милостив био према сваком члану своје регименте; али и то ће се поведаги, како је до крајности строг био према и најмањој погрешци, коју ко учини у служби, на био грешник њему потчињен или најближи његов род. У таквом случају не знађаше његово срце, шга је милост. Сутра дан приспем на највећој цичи, сав укочеи, у Брно. Ту стајаше јошдрегимента Михаљевићева, број педесет седми, у којој бејах до сада кадет. Ту имађах још другова, с којима сам живео братски. Одседнем у стан побратима свога, лајтнанта Дуке Кинђелца, родом из Велике Кикинде. Био то голем, горостасан, диван момак, с тога и бегае код гранадира. Четир се године дана нисмо видели. Он ме дочека братски. Диванили смо до после по ноћи, највише и најрадије о нашој милој домовини. Он рођен у Кикинди, ја у Црепаји, оба места у равном Банату. Домовина остаје домо-

вина, дубоко у срцу пам уписана, ма била и сама равница. Доста да смо се у њојзи родили, доста да смо своје детињство у њојзи провели. Пре но што ћу лећи, запитам га: »Да ли је твој момак добар и поуздан? Ја сам, брате, од зиме и дуга иутовања преуморан ; можда ћу се успавати, па се бојим да не закасним за рапорт. Треба да сам тамо тачно у десет часова пре по дне. Ти знаш, како је наш врховни заповедник у том иогледу строг.« »Јоцо брате, немај бриге! Мој је момак иоуздан; но ако баш он и одоцни, ја ћу те пробудити. Спавај ти без бриге!« Учиним тако. После тврда и дуга — бар се мени тако чињаше — снавања, пробудим се са осећањем, као да сам се сит наспавао, као да сам се у пупој мери одморио и као да су ми мишићи добили своју обичну крепост. Мрак, густ мрак у соби, тишина у кући, на улици. Међер још траје глуво доба. Обрнем се иа друго уво па опет засиим. За неко доба опет се пробудим. Исти мрак, иста тишина! Најиаметније је да даље сиавам. И заиста засним . .. И по трећи пут се нробудим . . . и ма да је још једнако мрак и тишина, учини ми се као иеки зрачак с ноља кроз капке да упада у собу. Ово није чист носао! Протрем мало • >чи, напрегнем боље поглед. Кад тамо, на пољу бели дан! ТТТта би по Богу? Ја се упрепастим: на прозору затворени капци. ја то не знађах; а никад свог века не спавах при затвореним капцима. Дикнем из свег грла па скочим из постеље. Узруја се сва кућа. »Поуздани« слуга скочи у собу као бесомучан, бос и дремљив, да пита, гата заповедам. »Еј, несрећниче! Зар се тако буди господин ?« Лука се тегли и гледа, гата ме је снашло. Погледам на часовник. Само још три минута, па три четврт на десет. А први удар десетог часа, то је онај тренутак, кад најстарији официр отвара врата у службеној соби Његова Превасходства. Ствари ми беху све до постеље спремне: ту бела униформа, ту оружје, клобук, иојас. Како сам се обукао, ни дан данас не знам. Искочим из куће па на главиу стражу