Стражилово

441

гову упутрашњост духа. И ту се обе укрштају у питањима бијологије, физијологије, па негда и патологије човека. Говорећи о човековим мислима долази у додир са психологијом, али негда и са психопатологијом, говорећи о његовим јадима са социјологијом, али негда и са судском медицином. Има прилика, где приповетка, говорећи о болестима човековим, засеца једино у сферу медицинскога знања. Тада видимо, где са оним средствима. који јој стоје на расположењу —■ а главни јој је тако рећи реагенс: љубав човечја — долази до неких закључака, који песнику, као просгу посматрачу из његових премиса, могу да буду правоваљани, а стручњаку медицине то нису. Овим редовима хтео бих неколико таких примера из наше лепе књижевносги да покажем. где се обе научне системе не слажу, шаг не буде коме на одмет. А рашчистити појмове ни у једној грани научних истраживања није штетно, јер тежња свију иаука јесте: истина. Па ако два научна система противно тврде, убијају у човеку веру у праву истину, за којом мора и дух човечји да тежи. Обе научне гране, и леиа књижевносг и медицина, морају потписати ову вековиу истину: да је здравље највеће добро и пајвећа срећа људска. За индивидуум је срећа у здрављу проведен век; за породицу здрав, снажан подмладак; за државу здраве прилике, добро здравствено уређење. Ту исгину признају све науке и њу треба да потпомаже и право и религија. Здраве мисли, здравље у друштву може да помаже и шири и лепа књижевност. У старом веку је једна мала државица, Шнарта, поставила здравље држављана као темељ свом државном уређењу и главни принцип друштвеног напретка. С тим је и успела, јер је збиља дошла до снаге и угледа државног. Својим јунаштвом и родољубљем остала је узор свему свету. А она је спровела тај свој принцип на окрутан, примитиван начин: уређењем о Тајгету. У дапашње време личне слободе не може ни једна држава поћи за Шпартом. И ако уређење данашњих градова, начин живота са непрестаним напорима душе и тела, не може да ствара само »људе соколова ока или плећа као град широка«, али наука је слободна, њена је реч моћна, она је данас савршенија но пре, она се тако лако, на толике разне начине, штампом, шири, да

је могуће сваком човеку чути и послушати њену реч. А она мора знати животна правила, помоћу којих је друштву можно доћи не само до здрава војника и јунака, но и до грађана здравих духом и телом. Без сумње је главни предмет лепој књижевности неговати чисту и племениту љубав. Са тог гледигнта посматра она људе и друштвено уређење. А медицини је опет главно здравље човечје, и са тога гледишта посматра опа и човека и друштво, па чак и нродукте и мисли лепе књижевности о човеку и друштву. Данашња медицинска знаност дала је профилакси највећу важност, наиме снасавању човечанства од болести тиме, да се од њега отклони болест, па је поставила и неке главпе, осиовне болести, којих нам се прво ваља чувати, ако хоћемо да утврдимо у народу здраво нокољење. Тај аксијом је поставила као темељ свију својих вигних теорија, као исходну тачку својега гледишта на свет, као нравило приказује га свету, које пружа а рпоп довољно гаранције за сигурно здравље појединца и за одржање здравља у породици. Тај њен главни принцип дотиче се главног предмета лене књижевности, јер гласи: при одабирању љубавном пре свега ваља пазити иа породично, на наследно здравље. И тај је иринцип довољан, да нас сачува од главних болести, с којима је најтеже човеку. У разговор о другим, случајним, болестима не можемо се овде упуштати. II с принципом тим — не мање неумољивим од онога шпартанског, кад би сваки саслушао глас науке, која га је слободно на вољу оставила — постигао би се успех, као и са шпартанским принципом, ојачао би се сој, род, племе и народ. Рекосмо, да се ту укрштава лепа књижевност са медицином, и да лепа књижевност може и да шири здраве мисли и здравље у друштву. Па кад она упија у себе све што је лепо и добро из свију наука, кад је она у стању, да у светлом руху износећи пред друштво корисне, научне истине, да их популарише, да их омили свету, онда би требала да се осврне и на хигијену друштва и на горе речено главно кардинално правило медицине Тиме би користила човечанству, а избегла би суд природних наука, које данас свима наукама па и њој за мерило служе. Јер о све пре, но о природу се не сме она данас огрешити. А кад знамо, да је лепа књижевност мо-