Стражилово

БРОЈ 31.

СГе^ ГОД. VII. V 5$ СГ~-Ј1Ј®*<>.^а9

^ 0 В А Е Г

У НОВОМ САДУ, 31. ЈУЛА 1894.

-^»в-

П Р И Ч А

ланина древна. Никад људска нога Путеве њене проходила није; Ту папрат расте и вињага многа И хладна вода из камена бије; И дивље зверје туд безбрижно ходи, Нечиста змија плази се и гмиже Али у густи, где се грање своди, Ту гробак један усамљен се диже. Давно, врло давно, млади витез један Далеко од света ту је тугу сниво, У тишини благој трајо живот бедан И пропалу своју љубав оплакиво.

За његове јаде нико знао није И сузе и тугу од света је крио, И једнога дана усред туге тије Он приклони главу и ту засни ти'о. А хаџије неке нроходише туди, Отпојаше песму и свето опело, Засадише врбу и с тугом у груди У дубини гроба сахранише тело. И, сал^по том гробу цвеће тихо цвета Ал' кад-месец крене по вечитој стази, Нека бледа сенка у планину слета И на пусти гробак нечујно се слази.

И ту горко плаче... и гроб сву ноћ грли А пред освит опет нечујно одлеће Ко је сенка ова, од куд она хрли, 0 том нит' зна славуј, ни гора, ни цвеће. ..

.'ј-Ј; ј 'л

Јов. А. Дучић

< XIX тана, кћи Лазина, беше већ у годинама, а изгледаше пуно старија, него што беше у истини. Много се напатила. Лепо ју је отац био удомио у богату српску кућу

СЕЈИНА РЕЧ IIРИIIОВЕТКА ИЗ ГОРЊЕ СЛАВОНИЈЕ (Свршетак) Рончевића у истом селу. Муж јој не беше, што но кажу, на око момак, али иначе бегае добар човек. Али Стану је увек привлачило срце за њеним дилбером из доба девојачког и не могаше одолети врелој својој крви. Сагрепш и