Стражилово

ак, БРОЈ 34. _ ЈР ОЈ^^^г<2-^Ч9

Ј ° в А нГ ? Ч ^

ГОД. VII.

Р

У НОВОМ САДУ, 21. АВГУСТА 1894.

—-©>»3-—

ПОСЛЕДЊОЈ ЛАСТИ

Ш У тиш под стрехом, жмиркаш очицама, ^у/5 Тресеш се тихо од јесење студи, Влажна криоца ветрић милује ти, Диже ти перје на црнкастих груди'. Али ти немаш воље да полетиш За бубицама и за другим пленом Природа дрема, јер већ облак ниски Суморно чами на рамену њеном —

Полети, тицо, за другама твојим, Док нису ветри снегове донели. И ја бих с тобом, да имадем крила, Ал' Бог ми другу судбину удели: Дању да гледам кроз узано окно Увео вртић и небо без сјаја И како листак опада за листом, Окружен мраком, досадом без краја;

Ноћу да слушам пун слутње и без сна Плач голог грања и борбу ветрова И како дуси циче и јаучу Ломећи трску са ниског ми крова . .

ЛевсвЈи

окови

'1Шј латно јутро сија ' уф Лет', пчелице, лет'! " Ј С багренка на зову Па на бресквин цвет Мед из даље мири, Што га цветак има, Двет недарца шири Па те жељно прима Ал' има цветова Еј, чудан је свет! Допашћеш окова Горак ће ти бити мед Лет', пчелице, лет'!

II Вихар диже крила Лет', јуначе, лет'! Од моме до моме Са цвета на цвет Док упадох часом Крилати витеже И главом и пасом У љубавне мреже Сад мед с^зан пијем, Мрзак ми је свет, Кидам се и вијем Још ми злоби гласак клет: Ајд, јуначе, лет'! Ленскш