Стражилово

ј&П* С%( БРОЈ 36.

ј 0ва Е

ГОД. VII. %- -Ј^

У НОВОМ САДУ, 4. СЕПТЕМБРА 1894.

-ен*нз-

ИМАО САМ

мао сам мому вита стаса Сјајна ока, руменога лица, Имао сам фрулу мека гласа И чашицу мирисних искрица.

Ал' ми злато оте крвник млади, За њом ми је туга неизмерна, Фрулицу ми поцепаше јади Остаде ми још чашица верна.

Још ми чаша само оста сада, Ал' како је горко вино њено! Кад год пијем, ја плачем од јада, Спомињући благо изгубљено.

Ленскш

љубави слатка, птичице безбрижна, Што си тако брзо раздвојила крила И мипула тихо међу успомене, Оставила гнездо, што си некад свила

У грудима мојим ? Одзвонише песме, Твоја медна песма ту се не разлеже Да ме надом крепи за ведрије дане Самоћа ме троши а сумња ме стеже.

Остах као борић у шумици голој, Што га север ломи, повија и тресе Гранчице му крши, док пусто гнезданце, Где је некад славуј пево, не разнесе.

Ленсши

I

БЕЛО ЦВЕЂЕ

клупи поред стазе, што води од мај^Тнастира прњавору, седео је лепа летњег дана стар калуђер. Читава појава калуђерова, са угнутим му

плећима, седом брадом и са оном ћелом на темену, приказиваше човека, који нема Бог зна шта још да очекује од живота. Стари калуђер је седео на клупи доста погурено, и ако су његове живе плаве очи јоиг