Стражилово

504

„Кад би крила ова била твоја, „Полетела б'. девојчице моја, „И где б' нашла своје мило драго, „Не б' питала: где ли му је благо? „Руку њему пружила би млада, „Сиромаху без и једног града!

Рекла птица, одлетела право У облаке и у небо плаво За њом гледа девојчица мила: „Р1е ;шам, можда — истина би била, „Птица лети, па сазна у лету, „ Шта све бива међ' људма у свету! Андра Гавриловић

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ЖЕНЕ

ОД ОКТАВА ФЕЉЕТА (Наставак) XXII •рве месеце после смрти мога мужа провела ■ сам код своје свекрве у Луверсију па сам се онда опет наместила у Паризу код своје мајке, јер ми је била намера, да од сад свој живот поделим међу то двоје старих. Јаки душевни потреси, као што су они, што сам их ја прекужила, као да најпре лшвот прекидају те му за свагда заустављају сваки мах; љубав, осећаји, страсти умукну у нас, као да их је' онај удар уништио, па човек мисли, да су изумрли. Но мало по мало срце опет почиње куцати, дух почиње опет мислити те је несносна тврдокорност зкивота само нов бол. Онда се човек пода, јер је тако божја воља. Наравно да је моја ћерка у мом новом животу заузимала прво место. Но ма како да је велик био тај интерес, ипак ми није срце са свим испунио. У Иаризу сам наишла на миле пријатеље а међу најмилијима и највернијима на Сесилу и њена мужа. Сесилу сам виђала скоро сваки дан; она ми је у својој живахности приповедала све, што се збива у вароши и у друштву; она ми је оживљавала самоћу, обасипала ме је најнежнијом пажњом те се моја љубав према њој радбудила у старој снази. Њена мужа виђала сам ређе, но ни он није пронуштао ни једну нрилику а да ми се не покаже услужан и предусретљив. У тужним доживљајима, које сам прекужила, у жалосним појединостима, које се надовезивале на њих, указао ми је одиста братску оданост и услужност. По вољи мога покојног мужа он је био старалац мојој ћерци те као да је на њу пренео онај једини страсни осећај свога живота, иројску љубав према њену оцу. Излишно је да кажем, да сам му већ одавна опростила била чудновату ону слободу, којом ми је приговорио некад дружење с кнежевићем с1е Утапе. И он се сам сећао те ствари само у толико, не би ли је загладио, трудећи се да према кнежевићу буде што пре-

дусретљивиЈи, кадгод се с њим састаие, нарочито ако је то још било у мојој кући. Тада је наиме кнежевић живео у Паризу и ја сам га нримала веома често и пријатељски, јар за последњих месеца његова боравка у Ници нисам ни у којем погледу имала разлога да се потужим на њ. Једино, што ми је господин с!' ЕМт чинио на жао, било је без његова знања и нехотице. Ј1е себи сам могла пребацивати ону немирну радост, са којом сам очекивала да ми он дође, и потајну узбуђеност, која је наилазила на ме, кад сам год с њиме. Но искрено сам се надала, да ће та последња искра моје старе љубави мало по мало претињати те и угаснути. Надала сам се томе у толико више, што је хладна и озбиљна учтивост, са којом се он према мени понашао, куд и камо више кадра била срце умирити него га узбудити. Међу тим сам са крајњим и, како ја мислим, најчистијим саучешћем стрепила за начин, којим он поступа са Сесилом, за њихове међусобне одпошаје и за срећу њихова брака. Ништа ми није изгледало чудноватије и неразумљивије од њихова међусобна понашања. Одиста је, као што сам у Ници већ видела по малим неким приликама, Сесила, у пркос свакој логици, у њиховој кући узела узде у своје руке. Она се умела да извуче испод утецаја, који је на њу њен муж морао имати већ по том, шта је душевно и морално био надмоћнији, и по изгледу је господин <Г ЕШз канда патио услед тога. Са непојмљивом равнодушношћу и мирноћом пристајао је на све, што му је жена кад захтела. По што је дуго ишао с њом у друштво, за које није марио, почео је најзад пуштати је саму онамо. Свему сам се том ја веома изненадила. Питала сам се, шта то двоје раде кад су сами, да ли су срећни, да ли маре једно за друго. Еако то нисам могла питати ни њега ни њу, то сам пажљиво, готово радознало посматрала, шта говоре, како се ионашају, какав им је израз у лицу, не бих ли ка-