Стражилово

597

дала, за коју је везан, њему краде, убија и понижава разум, будућност, достојанство, живот.. . онда . .. можете ли му замерити ?. . . Онда он клоне ... застане ... иода се свему. Изненађена и готово застрашена тим жестоким изливом душе, која се иначе знала савлађивати, рекох блаже: —■ Али, реците по души, господине команданте, јесте ли одиста покушали, искрено и трајно покушали, да је приволите, да се поправи? Ио што је мало поћутао, рече хладно: — Нисам. — Е па онда сте криви ... Ја сам Вам негда рекла а данас понављам са истим уверењем, са истом сигурношћу: Сесила је била размажено дете, но њене су ггогрешке биле само на површиии; она Вас је љубила и поштовала; Ви сте на њу имали утецаја па нема те жртве, коју она Вама не би била принела. — А. с којим сам правом смео тражити жртве од ње? рече на то господин с!' ЕШч. Савест ми моја није дала . .. Шта сам имао ја да јој дадем као уздарје за оно, што би она мени била жртвовала? Такве жртве човек тражи само од жене, коју љуби ! — Од жене, коју љуби? Господе Боже! Говорите ли Ви о Сесили?... Шта? Зар Ви Сесилу нисте љубили, кад сте је узели? — Никад! рече он чврсто. За тим дода тише и веома нагло: — Еј , нисам ја њу преварио ... Бог ми је сведок! ... Нреварио сам само себе ... и Вас! Кад то рече, изађе ми сва истина јасно пред очи; дигох се сва збуњена . . . са усана ми се оте крик: — Несретниче, шта сте урадили? — Урадио сам оно, што ћете Ви боље разумети него ико иначе ... Жртвовао сам се. Ја, милостива госпођо, нисам тражио овога разговора; ја бих волео, да га није било, јер ће нас он без сумње раставити за свагда... Па нека! Но како смо једаред већ дошли дотле.. . рад сам најзад да Вам отворим своје срце ... Треба све да знате ... пустите ме да довршим... Ви видите, да Вам говорим с највећим ноштовањем.. . Изволите се сетити... Кад ми је Роже рекао, како Вас љуби, кад сам увидео, да морам бирати међу Вама и њиме, да Вас не могу љубити а да њега не доведем до очајања, можда и до самоубиства. . . ја сам се жртвовао... па сам покушао. .. мислио сам да то може бити па сам се искрено латио ... да пренесем своју љубав на оно дете, које сте Ви љубили,

које као да је обавио био Ваш сјај, Ваша умилност, Ваша нежност... Да, ја сам мислио да је љубим, но то сте били Ви, коју сам у њој љубио ... 11а ако је суђено, да је ова реч последња, коју говорим пред Вама . . . данас као тада једини сте Ви, једини Ви на целом свету жена, коју љубим! Као опијена, нетренимице гледајући преда се, чула сам све то; кад ме стаде кињити помисао на ту изгубљену срећу, полетеше ми сузе, ма да сам се трудила, да их задржим. Он се нагне мало напред па опази моје узбуђење. — Ви плачете, поче опет; да ли је истина ?... Је ли могуће?... И Ви сте мене љубили!... Еј, Боже, не реците ми то, не дајте да то помислим, ако не ћете да ми отмете и последњи остатак мога разума и моје части! Тихо се спусти моја рука на његову, кад му . стадох говорити: — Зацело не ћу бити ја то, што ћу Вам отети разум или част; али ја сам Вас љубила од свег срца... љубим Вас још. Да ли сте достојни, да са усана поштене жене чујете такву исповест, одмах ћу се уверити. Ја не могу угушити осећаје свога срца, али их бар могу — а то очекујем и од Вас — доста високо дићи, да их очистим.... Нас се двоје не ћемо растати као два слаба створа, која се морају бојати, да ће бити јадна сиграчка својих страсти; држимо се међусобне своје љубави, но дајмо јој други карактер, спојмо се готово светом везом, удружујући се у племениту заједницу добра ради... Ви већ знате, каква сам се ја задатка латила, пре но што сам знала исткну... сад ми је то озбиљније дужност, но икада... Помозите ми, да је извршим, помозите ми, да Вам наново задобијем срце Ваше жене; обећајем Вам, да ћу њој помоћи да она опет задобије Ваше срце Хоћете ли?... Ако пристанете, моје је поштовање према Вама толико, да своју руку мећем у Вашу са неограниченим поверењем... ако пак не пристајете... остајте с Богом! Неколико је тренутака премишљао; за тим, не рекавши ни речи, пружи ми руку. Ја се одмах дигнем па се обоје вратимо у кућу. — Сутра ми иошљите Сесилу, рекох му; ја ћу јој благо нриговорити... Вас не треба да молим да будете добри према њој — Ви сте то већ и сувише . .. Напротив изгрдите Џ; уверена сам, да не ће знати шта да ради од радости, кад је Ви изгрдите: само нас равнодушност прави будалама. Он ми пружи руку у опроштај па пође до врата, онда се наједаред обрне па рекне: — Са свим сам заборавио... Ви и не знате, да