Стражилово

614

Е, није то, него сам баш јео за тројицу, на ми се оиет чини, да се не ћу најести као што треба; особито кад има још и випа, ту је мени све. . . Одмах по вечери изиђосмо сви пред кућу и ту, па мјесечини, весела момчадија затури игру. Почеше да скачу све један но један, који ће коме одскочити. Ја бијах стао уза старије људе па мирно гледам игру. Најбоље ми се допадаше неки Стојан, који скакаше много више, него ли други. Тад се окренух старом свату а то бијаше ђедо од деведесет година: — Е, баш Стојан добро скаче! рекох. — Добро! вели он. — Ја мислим, да је м.ало вакијех скакача. - Сада је мало. —• А зар је нрије било бољих? — Хеј, синко, и још каквијех! Мени ово бијаше чудно. — А знаш ли ти кога? запитах. Старац се осмијехну. — Зар питаш? Хе, знам ти ја, а баш није давно ни би.ло, знам ти ја некога Радоја, што га назваше Шкврцом — на то ти је био скакач! А је л' био наочит? — Није. На очи је био нрави паказ. Малешан к'о нико, што 'но веле, да му с главе падају јаја, не би се разбила, а сух бијаше к'о иањ, па су га због тога и звали Шкврца. — Па он је, велиш, добро скакао? припитах. Старац тресиу главом. —- Ама, право да ти речем, он "није ни скакао, него само једном, ама што је тада освјетљао образ, то ће се бели још причати. .. И опет се мало накашља па ме повуче на сграну, да мало сједнемо. —- Видиш, рече ми, вако је то било: Био ти је у Мостару неки Хасан ага Хафизовић, ама је био богат к'о цар. Кажу, да ни он сам није знао, колико има мала . . . Еле, како је и у нашем селу имао кметова, излазио би свакога љета овђе, на своју кулу, да мало протеферичи, па тако бијаше једном са собом довео некаква Циганина А тај Цигаиин био је п&ган, да се не да опричати. Тако пођи наша жена, те наточи воде, а он ти је срети, па јој нроспи сву воду те би морала ићи неколико пута . . .

Други пут би срео ђевојку, па би је нагопио, да га ио што по то пољуби. Ми смо чешће пута хтјели да се тужимо Хасан-аги, бива да оћера Циганипа, ама смо се бојали, да се ага не наљути, па онда ето још вишега белаја. Док нам једном срећа сама прискочи. Бијаше то на Илин дан. Око наше цркве бијаше се искупио свијет, да га нијеси могао ирегледати. Није то, него се иа све страпе пјева, игра, пије се и весели се к'о никад. Па тако и Хасан ага изишао из куле, па дошао да види Србе, како он говораше. С љиме бијаше и Циганин. Ми чим угледасмо агу, одмах скочисмо те дочекасмо, што се може боље. Донесосмо му и столицу па онда и ми посједасмо. — Лијепо ово ваше коло! рече он, гледајући ђевојке. — Јес'! рекосмо ми. — И ја сам се некад фаћао, рече оп опет, док сам још био момак, ама сад се више пе може. Хе, остарило се више! велимо ми. Баш ми то говоримо, а оно се скупи сва момчадија те поче скакати. Е није, брате, него ђипају к'о махнити на све један више од другога . . . — Дипа ми, добро, скачу! рече ага. — Дина ми, не скачу! дочека Циганин. — А шта ти знаш, рђо никаква! — Знам, да ћу свијем одскочити. — Зар ти? — Ја. И одмах скочи па међу момке. —- Пушћите и мене! рече. Они не рекоше ни речи, него га пустише. Циганин добро оком омјери коликоје паш најбољи момак скочио, па се опда залети и —■ одскочи свима читав аршии. — Види Циганина! зач}^ди се ага па се окрену нашијем : — Шта ћете сад? Зар да вас Циганин застиди ? Момци погледаше једап у другог, на и онет почеше скакати. Ама Циганин опет одскочи. — Зар баш пиког нема? викну ага. — Нема никог, дочека Цигапин, не бојим их се ја још ов'лико ! Ми се само гледамо на ни да ријечи рекнемо, а овамо у себи пуцамо од муке.