Студент

СТУДЕНТИ У НАРОДУ Наше екскурзије у унутрашњост

Војво^анн...

Прошла је прва година нашега рада. Прошао је први страх пред Баваништем и Ковином, 'страх пред Меленцима и Вршцем. Страх од тога како ћемо се снаћи и да ли ћемо успети. Како ће на нас да гледају наши Вршчани, наши Меленчани, наши Алибунарци Страховање се већ после приредбе претворило у одушевљење. Алибунар, дочек на станици, говор, фанфаре и поворке сељака у народним ношњама. Дочекали су нас и примили као своје синове, топло и са разумевањем. Ми смо дали све од себе, дали колико смо могли. Хиљаду сељака из Меленаца и околине говорили су нам да смо пошли правим путем, путем којим народна интелигенција треба и мора да иде. Несме да остане ни један крај Војводине у који нећемо отићи, ни један крај који нећемо упознати. Ти људи, са села и града, наш су путоказ. И пошли смо даље. Кроз приредбе у њиховој срединк да слушамо и чујемо њихове речи* и жеље. А ове године, у једној новој стварности, није више само љубав према селу, није више само потреба уношења просвете у села већ наш императивни задатак, који се поставио пред нас студенте: ићи књима и слушати их. Баш данас када се село покушава да остави без обавештења и поред радиа и штампе, ми студенти и омладинци неби били достојни синови и кћери наше Војводине ако 6и затајили стварност. То и само то траже они који пешаче по 20 километара да нас чују, они који на бициклима долазе на све наше приредбе. Више ће гледају на нас студенте, као некада, хладним неразумевањем и притајеним поштовањем које је стварало дубоки јаз. Не, примају нас топло и са љубављу, „Та, децо, ви сте наша деца, наши учени људи, ми много верујемо *у вас.“ А ми смо им, кроз песме и рецитације, говорили честито и из срца да и ми верујемо у њих, наш народ. Ишли смо даље. Свуда су били исти људи. Свуда и сваки је постављао иста питања; на 1 наша питања свуда су исто од- 1 I говарали. 1 , Све што смо спремали за њих примали су са одушевље- ( њем. Све су разумели онако како народ може да разуме. ј А на крају „Мати".... Кроз пукотине позорнице видели смо сузе разумевања од прве клу- Ј пе до оних који су стајали на Ј вратима. „Незнам, заборавио с сам да сам мушкарац, нешто ( ми се откинуло и плакао сам. Ј Баш ме срамота од познани- 3 ка." Плакао је и он и сви остали. Плакали су јер је мати отаџбина звала своје синове снажно и продорно. Да ли је 5 још требало питати колико се земља воли. Л После комада настао јс жа- гор. Сви су разговарали и стално питали: „Де, покажи ми х кој'з је девојка била мати, ко- н ја је онако говорила." Хоће с да нас виде, ту пред собом, б

да нам честитају и кажу своје утиске. „Нема ту шта, све је ово истина штс ви говорите, и лепо знате све.“ Пошли смо да њих чујемо и слушали смо их. Сви причају и питају о рату. „Знамо ми све и ако не читамо сваки дан новине. А оно и шта има много ту да се зна, брате. Једно, ко оче наш, ко свакидашњи хлеб за кога зна свако дете у колевци, једно, брате, да се не дамо. Нисмо је лако добили па да је лако дамо. Држиш цену и не погађаш се“. Хтели би и ми да кажемо исто, али већ они знају, знају за нас. „Слушали смо ми за вас још прошле године. Кад сам једном путовао лађом, причао ми један пријатељ".... Знају они шта би им могли да кажемо данас.

„Бранићемо ми ову нашу земљу.“ И ми нисмо имали потребе ни у Ст. Бечеју, ни у Турији, ни у Сремској Митровици да се међусобно убеђујемо. Видели смо да смо Једно. Део народа, који је везан са хиљаду невидљивих нити за своју Војводину, за ову земљу. Велико народно коло, срдачни смех, разговори. Столови се спајају и речи постају блиске и искрене. Омладинци су нам приступали и питали за књиге и часописе. Многе од оних које смо им донели већ су читали. Разговарамо и осећамо да умемо блиско да причамо и да се разумемо. Ништа нас не дели, млади смо и имамо исте жеље и мисли. На раскршћу, цело је село ту око нас. Спонтано смо запевали: „Хеј трубачу". Савршена тишина и свечано расположење, као да се цело село тог часа заклињало на верност. На сГаници, у мраку, коло пред полазак, а сваки је домаћин брзо свом госту предавао „нешто мало хране за пут“. — Били смо искрено срећни на толику љубав. Силно смо осетили да само свом народу припадамо и да нас наш народ тражи. Видели смо и чули наша села и градове. Иста су у велиличини своје љубави, схватању својих дужности према отаџбини. Верујемо јер смо их чули и видели и верујемо само у то. „Ни бриге, знамо ми како се брани земља. Знамо ми како смојемучно добили", „Наша је мајка земља и само наша ће и бити“. Слушати и чути добро њихове речи и жеље. То је пут народног јединства, данас, пут стапања народа у одбранбени бедем одбране земље.

Србвјанда...

Опасност у којој се налази земља, створила је за све студенте, за све родољубе само 1 једну мисао: одбрана земље. Из најудаљенијих кутова наг ших народа, из најзапуштени- јих градова и села изникле су ) жеље, исковала се одлука да ј се земља отаца и дедова, знојем и крвљу натопљена, мора - бранити до последње капи крI ви. У таквим приликама похи- тали су и синови дичне Србије, I студенти Београдског универ, зитета, да покажу својој браћи , и очевима, да покажу својим , мајкама и сестрама, да покажу народу из кога су поиикли да њихова одлучност, полет и храброст превазилази лабораторије и семинаре, учионице и факултете, да су спремни да као Ј'е| дан човек, заједно са својим 1 народом попуне прве редове фронта слободе и незавиСности своје земље. Прво место посете Србијанских студената било је Обреновац. Око 150 студената и студенткиња на чујим је прсима гордо стајала тробојка са исписаним геслом: Бранићемо земљу, прошло је улицама Обреновца. Отварали су се прозори, шириле су се капије, излазио је народ. И за најкраће време свакоме је било јаснб да плакати који су се по гдегде могли видети значе само једно: студентска и соколска омладина хоће да нам каже да је дух капитулације и посусталости дух туђина и насилника, а дух отпора и одбране наш дух —* дух слободе и независности. И заиста весели и одлучни гласови студената и студенткиња могли су се преко целог дана чути. Њихови су се глассви чули улицама Обреновца, њихови гласови су се чули у еељачким кућама околине Обреновца када су позивали сељаке и омладину на своју приредбу* њихови су се гласови чули на спортском игралишту, у соколани свуда. Вредне руке студената и студенткиња свуда су се нашле да прикаче сваком родољубу тробојницу, знак присталица одбране земље. И није ни чудо да је соколска дворана то вече била испуњена до последњегместа. Грађанством, омладином, сељацима и радницима. Са нестрпљењем су очекиване речи старешине сокола, топло су саслушане речи нашег професора г. Божидара Марковића, који је подвукао значај студентских приредби изјављујући да студентска омладина уједињена под геслом „студенти с народом“ настоји да свесрдно и пожртвовано помогне своме народу. Са одушевљењем је саслушан говор студента М. Тодоровића, који је истакао љубав омладине за своју земљу и народ, за чије добро је спремна да да све своје снаге па и своје животе. Најдубљи утисак после говорног хора и осталог програма ( оставио је комад „Мати“. Сте I зала су се грла, навирале су : сузе, манифестовала се љубав • према својој земљи и народу. И заиста, задорољна и захвал- 1 на лица као и њихове топле , изјаве: „Све смо разумели", ( „Кад би нам могли доћи још 1 којп пут“, „Ваше су жеље на- ] ше жеље“, итд., дала су нам I

новог полета и нову снагу, ново уверење и нову потврду да треба наставити започети пут. Србија, Отаџбина нас зове....

Босавцн...

У мучној сцтуациЈ'и ишчекивања да се ставе на дневни ред судбоносна питања по све нас, пошли смо у Босну. И поред свега весеља с којим смо ишли на пут помало смо зебли због неизвјесности како ћемо успјети, како ће нас примити провинција. Мучна ситуација и неосноване предрасуде о студентима у провинцији највише су нам задавале бригу. Ноћ. При укопчавању клапарају вагони. У ,босанском“ вагону живот, галама. Ходници и прозори крцати. Добацивање. Вика. Све такодо поласка воза. Воз тоне у сремску раван. Постепено галама слаби: свитање. Пред нама су валовити босански брегови. Нека пријатна свјежина бије из тек олисталог дрвећа и шибља и са падина прекривених зеленилом. Примичемо се Добоју. Очекујемо прилично узбуђени долазак и први додир са босанском паланком. Излазимо на препун пероњ свијета. Настаје тишина. Соколски претставник нас поздравља сав узбуђен. Говори, топло, братски и другарски да је поново охрабрен и поносан кад .види како је школована омладина прегла да испуни свој задатак у овим одговорним и тешким часовима. Честита нам и каже да ће нас наша Босна примити горда што смо јој тако блиски и одани. Послије говора формира се поворка. Студенти напријед, грађанство за нама. Ступа се у побожној тишини према костурници у ко-

јој леже напаћени таоци и интернирци из доба ропства под туђином. Стали смо око споменика на бријегу* Народ около. Добој, мала паланка опасала подножје бријега. Језива тишина. Студентски претставник пење се према споменику и почиње говор. Пламене ријечи о времену које тражи јединство свих и старих и младих, које изискива спремност за борбу и жртве, одјекују симболично на томе мјесту. Послије подне дијелимо се у групе и идемо у посјете омладинским организацијама. Конферишемо са хрватским, муслиманским и српским омладинцима. Сви нас примају с подједнаким поверењем. Додирују се

културни проблеми, говори се о озбиљности положаја у коме се налазимо и о улози коју омладина треба да одигра. Увече за вријеме извођења програма сала се пролама' од аплауза. Сви мјештани редом задовољно нас гледају и хвале наш труд, Приступајући нам искрено и отворено и распитују за новости. Разговор се одваја. Мијешају се студенти и остали омладинци. Ишчезавају ситне препреке које дијеле пооједине групе у вароши годин&ма и годинама. Кроз причу, весеље и игру одмиче ноћ. Пјевају се пјесме. Студентска химна постаје популарна. Прихватају јеиостали омладинци.Посјетиоци се разилазе. Ми спремамо ствари, одређујемо распоред за пут даље, испитујемо успјех и недостатке посјете. Ујутро воз, путовање. Теслић. Дочеци, састанци, разговори, вече, програм, пјесма, одушевљење. Старији појединци се чуде, доброНудно и весело одмахују главом. „Да, дођоше ево први пут и Хрвати у соколски дом. Добро ће бити: ваља што сте дошли". У Дервенту свраћамо непредвиђено, организујемо вече за свега пет сати. Пишемо позиве на брзину. Увече сала пуна. Хор одушевљава. Публика скоро не дише кад се изводи Чапекова „Мати“. У очима блистају сузе. У тишини кад мајка даје последњем живом сину пушку да и он погпне бранећи огњиште и домовину, салом се пролама громко: „Наздар". Један стари грађанин пријатно дирнут и узбуђен кроз сузе разговара с нама, Читави сат не престаје да плаче, Узбудљиво нам прича о патњама под туђином. Говори о потреби

подизања Духа у омладини и народу. Пун је оптимизма кад се говори о нашем јуначком држању. У зору путујемо. Сви посјетиоци се пресељавају са нама на станицу. Почињемо „Хеј Словени - . Све прихвата. Затим игра коло,пјевају се пјесме. Пред полазак воза један чича доброћудно мудрује: „Што ти је вриједна младост. Четири ноћи не спавају, па види весеља и пјесме“. Враћамо се у Београд заДовољни радом и не осјећамо умор. Као да смо ишли на какав крагак подневни излет у природу. Носи нас и не да нам да се уморимо помисао да смо својим трудом допринели да нас упамти свак ко нас дирне.

Гоупа са селаџима

Још једна група са селацима

Страна 8

Власник и уредник: Божидар Пејовић, Бојанска 13 Београд Телефон 20-164. Штампарија п Ново доба“ Николе Николића Крагујевад

„БЕОГРАДСКИ СТУДЕНТ"

Број 2