Студент

курише Волстриту. Шга вислестаре и чврсте везе Бидоа с Ватиканом добијају нарочити смисао, ако се узме у обзир с каквом се усрдношћу окреће „лицем према САД“ и сам Ватикан. И ко зна није ли било поменуто име Жоржа Бидоа у улози „верног човека“ макар и у оним тајним разговорима које је недавно водио бискуп Спилман за време свога боравка у Ватикану?! Жоржа Бидоа с пунимправом називају америчким министром француских послова. Он са истом сервилношћу прислушкује и промукли глас америчког амбасадора у Паризу Кефериа, и нејасна лупетања претставника фашистичке „Америчке легије“ које он демонстративно прима на Ке д Орс-у. И најмаше наређеше Еолстрита Бидо се труди да испуни брзо и беспрекорно. Још у ссптембру прошле године он је сматрао за неопходно, барем на речима да тврди, да Француска пружа помоћ тхшашолским републиканцима у борби против Франка. Али ево, уследио је нарсдни покрет руке или чак само покрет главом из Зашингтона. И Бидо грубо газећи вољу француског народа, званично обнавља везе с франкистичком владом и самим тим покушава да учврсти положај крвавог фалунгистичког ~фирера“. У своме углађеном лакејском говору у вези са потггисивашем франко-америчког споразума о

~помоћи“ Бидо се није бојаода назове тај акт поробљаваша француских трудбеника „незаборавним“; уједно, бојећи се да шегово стараше неће бити ипак на достојан начкн оцешвн|о „с сне стране океана”, он насто№ да се на сваки начин захвали САД-у „гласно и јасно". Сам Бидо, као што видимо, чини то свакога дана и свакога часа. Он је сваког момента спреман на проглашеше „Тризоније“ и на одбијаше репарација од стране Немачке, ако то захтева Волстрит. Он је спреман да коначно завеже Француску за вашингтонска кола, да је учини стратегиским додатком „империје долара“, чах и да преда САД-у ратне базе на територији Француске само да би заслужио благонаклоност магната Волстрита. За тако успешно и послушно извршаваше наређеша својих го_ сподара потребно је заиста не имати ниггаквог наиионалног осећаша и нарочите способности за лицемерство. Совјетским људима су добро познати „саблажшиви“ осмеси Жоржа Бидса, који су се појављивали на шеговим усгима баш тада када смишља наредну дошломатску превару... Ревносни спроводник политике Волстрита није само Жорж Бидо, него је он без много напора ставио у службу својих грекоокеанских покровитеља и икституцију коју у Француској називају „Ке д Орс“, тј. Министарство иностраних послова.

Француски дипломати-профееионалци увек су се користили и настављају да се користе чврстом и заслуженом репутацијом најреакционарније групе у целом француском државном апарату. И то је разумљиво; у дипломатску службу куда је био отворен широки приступ аристократије, нису примили оне Који су изишли из народа, због тога што дипломати имају старе и најтешње везе с француским трустовима. Претежна већина тих виших чиновника лојално је служила издајнику Петену, као што је детада служила издајнику Бонеу. „Чишћење'*, које је уопште било врло благо у Француској, било је према тој господи још блаже. Само су неколико људи које већ није могло „не приметити“ заменили људима из те исте средине. После ослобођења земље од хитлеровске окупације, Министарство иносграних noслова Француске .остало је, као и пре, цитадела познатих реакционара, присталица „западне политике", људи толико тесно повезаних са „200 породица**, да нг неким међународним конференцијама списак француске делегације потсећа на именик банкарских кућа и индустриских фирми. Бидо је, не стидећи се уопште и не бојећи се да ће се компромитовати, учинио све да би се зближио са тим људима што демонстрбтивније. Париска сатирична издања често исмевају

његове покушаје да подражава ЛЈсжггојацlсТввне манире „господе с Ке д Орс-а“. Томе је зближењу на крају крајева допринела и та околност што се 1945 године оженио једином женом у француском дипломатском кору. Наравно, брак је приватна ствар, и избор који је учинио г. Бидо тиче се само њега лично. Али мадам Бидо наставља да фигурира у француским дипломатским списковима. Сасвим је основано према томе тврдити да каста чиновника, одана трустовима и реакцији, има приличне шансе да утиче на свога министра. Догађаји говоре о томе да те шансе уопште нису остале неискоришћене. О томе говори, по свој прилици, и недавно одликовање госпође Бидо америчком медаљом коју јој је „за нарочите заслуге 1 * уручио амсадор САД Кефери у својој приватној резиденцији. Ватикан, Волстрит, „200 породица“... Одвећ много дарежљивих покровитеља наднелосенад „малим човечуљком I *, да би га учинили великим, И „мали човечуљак'* се сада највише боји да не учини нешто што неће бити по вољи његовим покровитељима... Али доћи ће дан, и француски народ he се дићи једном за свагда и преградити пут тамним силама које руксводе кобним делима Жоржа Бидоа. И „мали човечуљак“ биће позван на одговорност. „Лиггературнаја газста”

ПОВОДОМ КОНЦЕРТА ХОРА СТУДЕНАТА ЉУБЉАНСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА

Пријатељска посета хора студената Љубљанског универзитета претставља још један корак ка продубљивању братских веза студентске омладине наШих универзитета, веза које су створене у херојској прошлости борбе студентског покрета. Борбене традиције наших универзнтета ćy светле странице у историји борбе напредне југословенске омладине за бољу будућност наших народа. У великом ослободилачком рату, студентска омладина је међу првима пошла са народом у борбу против страних поробљивача и домаћих издајника. Из њених редова поникли су најславнији борци и руководиоци ослободилачког покрета, хероји чији ће светли ликови живети у народу. После победе, са слободНих универзитета поново се зачула реч народног студента. У велиКим радним акцијама широм Југославије јединство студентске омладине и омладине читаве Јушславије челичило се даље, постајући све величанственије у својој снази и монолитности. Ту на радилиштима кроз заједничке напоре разгарао се нови патриотизам, стварала се велика љубав према својој земљи, која сигурно корача у Узајамна помоћ и блиска сарадња међу студентима наших

универзитета постаје сваким даном све тешња, обухватајући широка поља делатности студентске организације. И гостовање хора студената Љубљанског универзитета је Још Један корак на јачању Јединства студентске омладине, велики допринос међусобном упознавању и размени искустава. Преко складног и уЈедначеног програма, хор Љубљанског универзитета упознао нас Је са песмама коЈе је певао словеначки народ кад је водио најжешћу борбу против непријатеља. Те песме нису само борбене; из њих избиЈа свом снагом вера у нову будућност, вера у остварење вековних тежњи словеначког народа да у заједници са осталим Југословенским народима живи срећно и развија се. Чули смо словеначке песме о обнови и изградњи, пуне животне радости и задовољства једног народа коЈи у слободи граги свбј нови живот. Кроз читав низ народних песама, пуних словенанке бодрости, са много непосредности, хор љубљанских студената нас је упознао са словепачким фолклором, који Је, уметнички стилизован и дотеран, оставио Јак утисак на слушаоце. Формиран 1946, као чета у саставу студентске радне бригаде,

хор одлази на радне акциЈе. После рада на радилишту врше се пробе. Непосредно по доласку у Љубљану хор даје свој први кснцерт са великим успехом. Број чланова хора Је непрестано растао тако да Је на радне ахције у 1947 години отишло око 90 чланова. Ту Је њихова чета постала ударна, а поред мпогих других чланова хора знање ударника је добио и диригент Радован Гобец. И ту се, Г'цдоаа у слооодним saсовима, редовно одржавају пробе. По повратку, после успешног кснцерта у Љубљани, хор прави турнеју по индустриским центрима и градовима Словени Је.

Хор студената Љубљанског универзитета, примљен топло и Сратски од београдских студената, доживео је несумњиво велики успех. Искуства из живота и рада овог хора могу нашим студентима који певају по хоровима и руководиоцима хорских секција корисно послужити, како у погледу систематског и мар љибог припремања за наступ, тако и у погледу даваша праве садржине хорским извођењима. У томе је још један значај гостовања хора Љубљанског универзитета. Милан Јованоиић: Градн»а бетонског моста код Маглаја

Млади бугарски писци у току 1947 године

Рођени непосредно после Првог светског рата, у живот ушли у годинама које су претходиле Другом светском рату то би била биографија најстаријих међу младим бугарским књижевницима. Већина њих појавили су се као писци пре него што је избио последњи рат, пре него што је борба између прогресивних сила и фашизма ушла у одлучну фазу, у време док је декаденство било у моди. Зато се у њиховом стварању све досада појављују одрази тога периода, упркос тога што о«и неоспорно стоје на реалистичким прогресивним позицијама. Типичан прег ставник те групе је Божидар Божилов. У току протекле годнне о« је објавио низ песама (~Димитров“, „Маркос" и друге) које претстављају несумњиво драгоцено постигнуће, и то не само лично за њега, као песника, него и за целу нашу савремену поезију. Али, упоредо са тим стиховима, о« је штампао и неке песме, које показују да тај даровити песник, који обећава, није ликвидирао потпуно са својим старим индивидуалистичким расположењима. Стремљење ка.индивидуалистичком и формалистичком расположењу делимично се примећује и код Невене Стефанове (донекле и Iсод Ал. Герова и Ивана Пејчева) али одмах треба напоменути да су то

тренутна застрањавања и да се сами песници труде да по сваку цену преброде те тешкоће. Истој песничкој генерацији припадају и Веселин Георгијев. Богомил Рајнов, Веселин Ханчев, Радој Ралин, Иван Пејчев, Михаил Лакатник,’ Алберт Декало и други. Веселин Георгијев појавио се засебном књигом „Пар тизанске песме", која је не само утврдила песнички таленат В. Георгијева, него и унела свежу струју у нашу поезију. Разноврсношћу тематике одликује се Радоје Ралин; наше општење са југословенским народима, Отаџбински рат, рад омладине и тако даље. Најзанимљивије су му ствари са сижеом из Отаџбинског рата, растурене по разним листовима и часописима под насловом ј,Војничка бележница“. Пошто оне претстављају засебан циклус једног, евентуално, шире замишљеног рада, читалац, који наиђе само на поједине песме, може да остане под утиском тематске искиданости и нејасности код Р. Ралина. То се заиста и осећа код неких циклуća у којима песник даје своје личне доживљаје, или описује изолиране догађаје, ие објашњавајући њихов унутрашњи смисао, док на другим местима о« постиже, по својој уметничкој замисли, значајна лирска одухо-

вљења и уживљавања У области фронтовског живота. Остали песници, ма да мање активни, такође су се одазвали позиву наше херојске савремености. Нарочито се то јако осе* ha код најмлађе генерације, која се показала доста активна У току године. Природно је да је рано да се говори о некаквим наталентима. Велики део тих најмлађих песника нема ча« ни своју личну песничку номију, али је јасно да они улазе смело у литературу. Њима су страни „трагични растанци“ н сентименталан психологизам. Жи вот њиховог народа им је близак то је живот који они сами стварају, и зато он буја у потпуносТи у њиховим творевинама, често, истина, наивно дат, али врло мало лажно или суво декоративно. И из те генерације изникла су, у току године, имена као што су: Давид Овадија, Славчо Чернишев, Ив. Давидков, Климент Цачев, Вл. Голев и други, који обећавају да ће се истаћи као песници. Истичући позитиван однос наших младих писаца према нашој отачественофронтовској стварно сти, треба да подвучемо истовремено да нави сеоски живот, дубохи социјални и економски преображаји, који су наступили у нашем селу у току последњих година, остају још увек недовол>но обухваћени. Већина младих писаца скоро се уопште не интересује том тематиком. То је пропуст који у току ове године по. сваку цену треба поправити. Док у поезији можемо да поменемо још доста имена, у прози, на жалост, треба да се зауставимо само на двојици тројици. Као да је то одраз опште кризе у нашој књижевности у односу на кратку приповетку. Млади писци се не усуђују да приступе стварању неких већих дела, а У области приповетке, која је нарочито тешка, резултати ни из далека не задовољавају. Емил Манев дао нам је своје успомене из затвора у збирци „Заробљено јато“ једна књига која је написана живо и искрено, плод непосредног посматрања и утисака која је наишла на нарочито топао и Срдачан пријем код читалачке публике. Овом књигом Емил Манев доказао је да располаже драгоценим особинама једног писца: верно посматрање, схватање типиччог, жив, привлачан стил, што му даје све могућности за шире развијање и прелаз на већа дела. Неколико прича Хаима Оливера показују једну врло интересантну и динамичну стваралачку природу. О неколицини осталих, којл су написали краће ствари v току године, засада не може да се каже ништа одређеније. Изгледа да проза са својом сложеном тематиком плаши наше младе писце. • С. Пауновић) МАКСИМ НАИМОВИЋ

Милошевић Раденко: Бригадир

БРОЈ 8

„НАРОДНИ СТУДЕНТ"

5