Студент

Критике и прикаѕи ПРВА САМОСТАЛНА ИЗЛОЖБА ЂОРЂА ИЛИЋА

У низу изложби које имамо прилике да видимо у галерији УЛУС-а на Теразијама, изложба Ђорђа Илића заузима једно посебно место по свом карактеру. Ђорђе Илић, један од припадника најмлађе генерације наших сликара није непознат љубитељима ликовне уметногти. До сада смо могли да се уверимо у развој и ликовно стваралаштво овог младог сликара преко изложених радова на редовним изложбама УЛУС-а. Ових дака можемо да сагледамо целокупно његово ликовно стваралаштво на овој изложби где је уметник изложио око шездесет својих радова. Озбиљно и тихо, без жеље за освајањем публике силовитим налетом и екстремношћу, радови Ђорђа Илића нас уверавају у неке вредности елементарне природе које овог сликара и издвајају од осталих, дајући његовом ликовном изразу ,Iедно од зидних места у ликовном стваралаштву најмлађе генерације наших младих сликара уопште и посебно, наговештавајући даљи развој и успон у савлађивању ликовних проблема. Инспиришући се у свом раду непосредно природом, не ослањајући се на овај или онај правац у историском развоју ликовне уметности, Ђор Илић даје предност унутарњој садржини и њеној вред ности. Остајући у свом раду веран непосредном гледању Илић се руководи осећањем, трудећи се да ствари које га окружују, да људе и предмете који га инспиришу, протумачи што Је могуће више чистим сликарским језиком, те на тај начин своЈа унутарња расположења, своје мисли о свету и стварима које га окружуЈу, пренесе на платна саопштаваЈући себе у ненаметљивом замаху палете. ДобиЈа се утисак да индивидуалан, непосредан и без примеса, које би га слабиле и чак довеле до дилентантизма, ликовни израз Ђорђа Илића проистиче из уметниковог схватања значења предмета и њиховог места у компоновању слике у сликаре-

вој инвенцији, У том комплек су спознаје и казивања, предмети сами по себи не интересују сликара, боље речено сликар није подређен њима, већ служе Илићу да своју мисао преда гледаоцу сликарским језиком на свој начин. Он прати предмет и схвата сликарство као мисао, као израз ума и срца свога. Тихо и мирно Ђорђе Илић покушава да прати, и у томе доста успе• ва, свој унутарњи развој не форсирајући га како у развојној линији, тако пак ни у пренсшењу на платно, Ђорђе Илић употребљава у свом раду углавном све техни ке: уље, пастел, бајц, туш, темперу, мозаик. Разноврстан у тематици Илић показује тежњу ,да обухвати свет који га окружује у своЈ његовој универзалности потцртавајући како у колориту тако и у цртежу, а при томе и не занемарујући композициону целину слике лични акценат. Посетилац застаје пред неколицином радова, који импресионирају и видно се издвајају својим вредностима од осталих. Треба споменути уљани рад „Деца међу корпама“ ком лозиционо допадљив и решен са пуно укуса. и рад „Пред пролеће“, са наглашеном лирском цртом у изразу. „Пејзаж из Македоније“ и „Лука у Сумартину“ рађени су j ведром колориту пуном радосних боја. Насупрот овим радовима истичу се по сивом колориту „Народни музеј“ и „Поглед на Трг Републике“, које импресионирају посматрача датом це пином у концепциЈи слике. Изложен „Женски акт“, рађен Је широким плохама темпере, природан и реалан, без упуштања у анализу детаља, већ показује сликарев интерес за суштину предмета. Рсђен пастелом „СтоЈећи акт“ сведочи о правилном решењу и схватању анатомске структуре модела, уграђеном у одговараЈући амбиЈент пун светлости. Од портрета истичу се „Гриша“ контрастирањем у колориту; „АЈггопортре у кошуљи“ где сликар прати себе и своЈа унутрашња осећања. „Портре девоЈке М. Ч.“ лепо Је издужен, дат у контрастним боЈама (зелена одећа и црвена позадин?), и у њему се огледа уметникова тежња за монументалношћу у ставу, док се у портрету „Ста ри рибар из Сумартина", осеha Илићев интерес за личност

и преношење његових карактеристичних црта. Овде треба додати и „Профил" изразит у концепциЈи. Једноставан у боЈи, миран у ставу истиче се портрет „ДевоЈка са шеширом“. Посебно импресионира глава „Еп face“ рађена танком наслагом боЈе, зналачки и са лепим осећањем за тон. ЕнтериЈер „Из атељеа" побуђује интерес гледаоца начинсм обраде и композиоционим решењем, уз живу колористичку обраду. Скица „У огледалу“ својом композицијом и тежњом сликара да да ново у свом изразу скреће пажњу гледаоца. Ђорђе Илић мртву природу („Мртва природа са ћупом", „Воће у пешкиру“) компонује по.своЈој жељи, сликајући је претежно светлим боЈама.

У својим цртежима, рађеним бајцом, тушем и оловком, Илић нас уверава у чињеницу да се и минималним техничким средствима може рећи много. Интересујући се како су наши стари сликари долазили до реалног, сликајући фреске у звучном колориту, Ђорђе Илић њиховом слободном интерпретацијом тежи да дође до својих резултата обликујући све то преко свог израза. Сликар жели да и у мозаику огледа себе и своје могућности. Добрим делом у томе и успева дајући извесне резултате у овом раду. Ђорђе Илић скромно почиње, логичним редом, испољавајући у свом тихом карактеру пуно услова за видан будући развој ти даље савлађивање ликовних проблема. Гледаоца у то уверава ова његова изложба. Милутин МИЛОВИЋ

Ђорђе Илић: »En face« глава

Ђорђе Илић: „Из атељеа"

Прва свеска Прустовог циклуса

У ТРАЖЕЊУ ИЗГУБЉЕНОГ БРЕМЕНА"

На српскохрватском језику смо доста слушали и читали о Марселу Прусту. Мишљења о њему била су многобројна и противуречна. Али на основу њих име Марсела Пруста могло је остати сасвим апстрактан назив за једну епоху фран цуске прозе која је загњурила главу у живи песак психолошких проблема и скоро преетала да разликује дан и ноћ људске заједнице. Међутим- књигом Combray, пр вом свеском дела Put k Swannu, у преводу Мирослава Брандта, Загребачко издавачко предузеће „Зора“ почело је са издавањем дугачке серије Прустових романа под заједничким чувеним насловом У тражењу изгубљеног впемена и тиме коначно приближило српскохрватском читаоцу тешку, али аутентичну, реченицу великог француског прозаисте. А та реченица није само синтактички бескрајно сложена. И није само граматички с радњом у првом лицу једнине времена прошлог и давно-прошлог. Она је адекватни израз превирања једног дубоко противречног духа који је, утонуо у своју раскошну прошлост, изгубио навику оријентисања у времену, но, чија будна свест ипак никада не пада у кошмаре декадентне књижевности. Форма ове реченице није заводљива, али није ни шупља. Прустово дело је немогуће читати попут других романа, у часовима одмора. Али га вреди читати. Combray, на интересантан на чин евоцира успомене о једном детињству. Но, историја о

нежном, упечатљивом дечаку са породичног провинциског имаша који, сачекујући мајку за вечерњи пољубац или гле* дајући црквени звоник, сократовски упознаје самог себв можда и није њен главни садржај. Јер, ма колико снажно, аналитички и узбудљиво репродуковао доживљаје из детињства, ма колико верно чувао на фотографским плочама свога памћења детаље младалачких утисака, Пруст се сећа детињства као изграђени интелектуалац и убеђени бергсоновац. Радости и туге малог породичног мезимца често су само примери који треба да поткрепе изграђено схватање Пру ста метафизичара о душевном животу човека. Зато наивни малишан често постаје стармали, постаје марионета на замршеним концима ауторових рефлексија, Проницљиви читалац Ђорђе Јовановић успео Је са оваквих и сличних страница Прустовог текста да прочита и „роман о роману у борби за свој опстанак који опасно угро жава замашни филозофски систем“. Срећом, у Combray-y није исписан само овај роман о роману и није само историја о дечаку-идеалисти. Под микроскопом Прустовог самопосматрања промиче читава војска разноврсних микроба који долећу са свих страна, из читаве загушљиве атмосфере, из ваздуха који удише јунак ове, тобож субјективистичке, аутобиографије. Beh у првој почетној свесци великог циклуса иронично-истинито је приказана широка галерија из разитих уметничких ликова, читава једна ситно-аристократска и малограђанска средина из времена пре првог светског рата. Незаборавна је, например, тетка Леони која годинама није устала из кревета и која по недељу дана у нестрпљењу очекује да је посети седа паланачка интриганткиња Еулалија па да чује од ње „да ли је госпођа Гупил стигла на мису још пре подизања" ту „једино важну ствар" за коју је мора питати. Или, простодушна Франсоа са својим ситним куварским таштиаама-.v ,Д. увеличавајуће стакло таленто-' ваног аналитичара открило је на физиономијама сваког од ових „пролазника" такве скровите црте, сеизмограф продорног психолога забележио је код њих такве душевне трептаје, какве обичан посматрач не би запазио ни код људи с којима је године провео у свакодневном сусрету. И на оваквим страницама, исцеђеним из живота, Прустова проза открива често општечовечанску поезију. Пред њом читалац застаје пренеражен, препознајући у ауторовим описима и извесна сво.ја лична преживљавања... интимни доживљаји на које никад нисмо обратили пажњу, а који су свима нама тако добро познати! Прва свеска великог циклуса Прустових романа буди радозналост према осталим. Треба се надати да ћемо у српскохрватском преводу ускоро видети и следеће свеске. Изгубљено време треба надокналити. Иво ТАРТАЉА

ДВА ОСВРТА НА ПРИПОВЕТКУ „ВРАНА"

Тематика и стил књижевних покушаја

Полазећи од чињенице да књижевни покушај као такав заслужује пуно пажње, важно је истаћи неколико пррблема који се, као по неком закону, из дана у дан. везују за књижевна остварења младих књижевника, почетника. У вези с тим приповетка „Врана" требало би да послужи као пластичан пример једне, уметнкчки доста незаобљене целине. Таква констатација повлачи за собом питање слабих страна и пропуста који често прате књижевне радове младих. Не једном поновљена грешка, поткрала се и у овој причи. Тематика и стил, две врло важне компоненте које у складу чине уметничком лепом приповетку, распоред детаља и дијалога и снага израза стоје у врло чудним односима. Ако погледамо како приповетка делује на читаоце, видећемо да је она чисто обавештајног карактера, боље речено концепт нечега што је требало бити и ширих размера и јачег ефекта. Зашто је то тако? Одговор лежи баш у томе да се тема чудно разилази са стилом и техником обраде. Дати историјат једне породице у првој трећини једне доста кратке приповетке, сматрам да је сувише много, чак и непотребно. На тај начин требало је

дочарати психолошко стање главног јунака Новака, кроз чију личност аутор прати своју главну мисзо о пролазности и бесциљности живота, срећно афирмирану кроз израз „Врана“ која гине једним прохтевом полупијаног човека. Да би се успело у припреми која ће касније да услови психолошку анализу, морала се поред простора жртвовати и динамика прве половине приповетке, која опада великим бројем непотребних личности поменутих у првом делу. Сем тога, психолошко стање главног јунака повлачи за собом изцестан број еконсмских и социјалних проблема. што све скупа чини огроман материјал који један писац почетник делимично решава, наговештава или уопште не решава. Позава узимања на решавање компликованих проблема психе претставља врло клизав терен на коме често почетници покушавају да изграде себе, да дају нешто ван својих домашаја. Поред тога, недостатак рутине, условљава и извесне нелогичности као што је и у овој причи детаљ да се жене смеју човеку који је покушао да ухвати полуделу И-

Редакција ]е добпла две критике ua објапљену приповетку „Враиа“. Узрмајући у обзир различите аспекте са коЈих критичари прилазе приповеци, сматрали смо корисним да објавимо обе

ванку и није успео. То би било могуће када у дворишту не би лежао убијени Новак, с оноликом крвавом раном на глави, када се не би за тренутак десило толико страшних догађаја као што су смрт Новакова, борба са полуделом женом и сличне сцене. Ако наведемо цитат; „за гомилом која је преко њиве ишла кући, осрамоћен и сам, вукао се човјек с брцима. Неке жене су се смијале показујући на њега. Он је гледао преда се и доводио у ред упрљано одијело", видимо одмах да је нелогичност у недовољном познавању психологије људи, а што се нарочито потенцира када аутор прима на себе још деликатнију психопатолошку анализу луде Иванке дату кроз неубедљиве описе луде, и кроз њене монологе. Из свега овога излази да се „много хтело много започело". међутим због несрећно изабране теме и њој не прилагођеног стила и начина обраде, приповетка једино може остати као интересантан књижевни покутај. Ако погледамо позитивне стране, може се само једно за* кључити, а то је да се у мо-

ментима аутор одликује специфичном снагом израза, лепо заокруженим мислима, и необично живим језиком. Али, нажалост то су само моменти...

„А оне брезе што су све више ницале на ливади и њиви, требало је посјећи и спалити. Чудно је то вражије шибље! Чим човек онемоћа, оно црпе снагу из земље, из сирових и јаких, добро утврђених крља, стане да необичном брзином расте и осваја с муком искрчену ледину“. Овако лепо уобличене мисли ту и тамо можемо срести, али главни је недостатак што оне не чине једну уметничку целину, испред које би била главна мисао, него често оне буду изразитије од главне мисли, тако да ова губи од своје намене. „А тамо иза прозора све је било тужно... вјетар је, као чобанин овце, гонио облаке. Мало мршаво кљусе са саднима на леђима непрестано и једнолико се клањало. Дјечаћић, зарастао у чуперке једва се је мицао испод бремена сувог грања“... (Наставак на шестој страни)

М. Ћирилов? Филип Јаков

БУЛАТОВИЋЕВА „ВРАНА"

Слика сеоске славе у сиромашонј чатми Новака дата је у пуној драмској заоштреиости једне личне трагедије која је и трагика предратног села. Намера Је јасна. У једном од многих наших села уочити лик који he својим животом косити она вековпа оптерећења и муке чији је ~ланап требало прекинути” за коју годину. То је и континуитст замра чене свести ендемичног сифилиса, једно трајање кроз ге перације у беди без излаза. Да би створио приповетку са таквом основом требало је исткати потку радње сочних животних боја. Када је, пишући причу, консултовао Фш сао за меру да избегне декларативност као једну опасностто је био плодоносан уметнички поступак. Прва опасност је избегнута. Међутим, заборавио је друге опасности које вреба ју код сваке реченице, а још опасније код оног низа из коЈих се и састоји свака прича, када те реченице и добро написаме у целини иогу да дају нови уметнички квалитет

слабије вредности. Ту Је чвор у осећању целине. Тако је први камен спотицања композиција. Прича је испрекидана: час у ретроспективи, час у дескрипцији савремене слике, а час у сећању на легеиду тога краја. Док се у приповеци сазна време догађаја приповетке, она је добрим делом протекла. а читалац дотле у приличној недоумици нагађа. Такође је тсшкоћа читава поворка личности чија се имена упорно рсђају да их је на крају деветнаест, број нек а д дозвољен за епске размере роиана, али ув е к претеран за кратку причу. Централна личност Новака осветљена је са више страна. чисто и танано: он плаче, јјли зна своју чврстину. не веруЈе у бапске приче, али Је некад сујеверап, он је кукавно бедан, али слави свог св. Луку ма и последњи пут. Ови детаљи претстављаЈу највреднили квалитет Булатовића. Да се налази у суженом броју

ВРАНА"

личности Новак би добио сочности, индивидуализација би била постигнута потпуније, а приповетка би више и јасније говорила. Овако потсећа на добро познате „Одломке из романа”, знане са своЈе нејасноће у органској издвоЈености од свог тела. У сликању атмосфере, Булатовић је жртва жеље да по тенцира мрачне стране сеоског живота тог времена. Над читавом причом надвија се сенка „врана" натурализма из XIX века. Можда је та жеља да се да сав интензитет безизлазности. да неки „дувански пут” наших предратних страна била спонтана, а можда је то свеспо прилажење стапим изворима. У сваком случају то је грешпа са опасниJffM кореновима од занатских слабости. за које иначе има гарантија да he бити савладане. Треба му пријатељски рећи да је том страном приповетка анахронизам и да Је и тај „ла нац прекинут”.

Јован ЋИРИЛОВ

FFOJ 17

НАРОДНИ СТУДЕНТ

5