Студент

Барикаде Васка Попе

Пролетос вођена иишевна диокусија на Филозофском фазсултегу о сааременим струј.ашима у иашој литератури, не спомонувшн Добрицу Ћосића и оскара Давича, концентрисала се убрзо око поезиje Миодрага Павлошића и Васка Попе. Фронтално и „фроlгговс|си“; против и за, Ситна лирика Васка Попе о поврћу, намештају и домаћим животињама била је врло оштро нападнута, Не поспавивши питаше, да ли је могуће забранити песнИЈСу да говори својим јрзиксм и избегаеши јалов разговор како уметник мора да слуша „захтеве време«а“, да изразимо уверетве да се неСлагашз са идеЈјом или обликом неке кшижввне творевине може да изрази друкчис е него што је то читвено на помавутој дискуоији. Могуће Је рећк; несхваћеном песнику: „Не, шиси нам лоlеољно јасан, зар да ти верујемо кад кажеш да говориш нашим јез.ико,м?“ А говорило се: „То су оСгаци копрцаша буржоазиОе" (израз једиот дискутанта) 1 ). и токо Се у недостатку времена (или способности?) за озбшвниоу аналлзу у дискусмји о поезији Васка Попе није ОПШIЛО даље од наслова његових песама и првог стиха о кон>у коме је, као што је познато Попа дао осам когу, што Је као што Је познато неуверллтво, немогуће и неистнмто (преппоставху да Попа није хТво тим стихом да каже иегшту о броЈу коњских ногу, иего неку другу истину о кошу, али да изгледа није успео, Јер је ми нисмо отирили, нећемо оада развиЈатм). У сваком случају потребна Је извесна доза добре воље. ( * Ако ое са лоштеном иамером заГшуримо у „Препреке" В. Попе (,ЈСњижевиост“ 7—B) успећемо да нађемо у шима оио што Милан Вотдановић шикако није успео да нађе; камуфлирани смисар, ггрилмчно видљизу идеЈу e осетићемо и искреног пестгка. Треба признаш: често се осети чкхвек беспомоћан у џунгли свакојаког инвентара чиЈе значвше виЈе уопео да дешмфрује или наслути па се уместо мисли о заробљеном човеку мисли: зашто објпаци од малт©ра? Зашто лептим од креча? Ако пеокик mije успео неком конкретном речју да нас узбуди ил)и обавести, ориЈентише онако кзко то песма захтева, издвоЈена реч ће делонати разбијачки на нашу пажшу, иа ток наших миоли, на наша осећаша, изазиваће, незасионо од песме, реакциЈу нама своЈствену, специфичНу, ј е р рвзличите речи за различите људе могу имати врло различите „вмотивне набоЈе“ (да узмемо за пример могућнсст субЈективног дОживљаЈа речи „нпж“ од три човека коЈи нису ки оштрач, ни гутач ножева, ни крволочни убица: 1. Њиме сам Јуче посекао прст. 2. Покло.нио ми га Је отац после мале матуре. 3. Н»име су ми заклали маоку ...) Поновимо Несхваћвне метафоре лептире од креча (ш !) На иетом месту Је Попи замервно да је опиоао свишу ван времена и простора („ПогшНа свиша, друтови, није свиша из сељачке радне задруге"), а павловић је од напада да је буржуј, брашен озт биљним дочсазивагнем да му fle мајка чиновница и да је живео целу ожупациЈу од мамине плате, што све свакако показује да је дискусија с времена ца време сасвии губшга озбиљност и лик кшижевне дискусиЈе.

Ова i приказ претставља исбључиво . | став аутора. Реда£ци]а га об/ављу/е ради рпзви/ања дискуси/е евентуашно несхваћен лов у овоЈиах венама и ол.) читалац не прескаче равнодушно, већ оне учествују у рушешу читаочевог дожи(вљвја песме као активне препреке целоаигом доживљају. Смехшш оу људи који не дозвољаваЈу оку песника да упија nejзаже и не дозвољавају песнику да му кроз срце протутши крдо бивола или воз, али... кад песнику кроз груди протутше крда столова и кад му се рогагги свећшаци провлаче између ребара тешко Је вероватц да је неми нормалан, људоки садржај сакривен иза тих кокструкциЈа. ЛотичциЈи Је закључак да те поетске слике кису усггеле, Јер нас нису прибдижиле пе«ми. Или Је иеигго друго по ореди? Можда оне ни:су ни ималв тУ намену? Широка, јбУдскз, револуционарна идеја „Првпрека“ ослобођеше човека остала је многим читаоцима екривена због начина коЈим Је изрсчена. У „Препрекама“ Дола се бави оубЈективним прежизљацаша!м» човека клаоног друштва. ТаЈ човек има квалитете који га разликуЈу од животише, љубав према природи, жељу да се бори, хтеша човека, а тај човек, истовремвно, насупрог томв (будући смеште« У конкретном класиом системУ) губи људоке квалитете, постаЈе све више предмет и опире се томе, заробљен и изгубљен, али са жел>ом да ое врати себи и са оумшама у ту могућшхст, он je саМ, немоћа«, сив. Човек разапет између себе и стварности, човек оа препрекама око себе и У ссби, чо-век са рашчереченом мишљу, отуђен човек. ТаЈ човек кога васко Попа пева у овоЈ прози, све до десете „Препрекс“ # коJa се зове „Уједишене са!моће“, усамљвп и привидно индивидувлан, ослобађа се претворившц озоје „Ја“ у „Ми", почише да припитомљава простор „на нас да не рсжи, са нама да се рукуЈе“, учи време „да кораком нашим хода“, „да се у поглед наш облачи“,- удружен са друтим људима „оружје всдрине“ и прети смрти.

Људи омо коЈима нису туђе Марксове мисли о комун.изму као повратку човека самом себи. Л»уди смо коЈи живе у друштву у коме

Је слобода сзаки дан шира од јУ” а ужа од оне сутра. Л»уди смо рођени у класном друштву, но чнје поло»нне,— поданиди (свако од Нас ноои у себи свог малограђанина) све орже одумиру потпомогкуте свешћу о себи и карак.теру државе чији смо грађани. Људи смо који СМО били онај човек из „Препрека“ и још јесмо то, па ипак нам је у деликм ова поезија тешко приступачна. Зашто је оаа поезија снаодевена барикадама изненадних речи и израза? Неспособност песника Да се непосрвдније изрази? погледајмо. Десета пссма, прожета нашлм оптимизмом и полетом, „Уједињсне самође" сасвим је Засн», док Је у претходних девет песама ггишуђи о удвострученом чоаеку Попа мното замршенији и неразумљивији. Не постаје дл очигледна унутар«.а веза помепутог начина изражаважа са е*мом лич«ошћу пвсника? Када де гренесв у око данас које је сутра, слободан је и Јасан, а када говори о ономе данас коЈе Је Јуче, постаје загоиетан, местимигчио сасвим неразумљиве мисли и осеђања, свесно или неовесно маскира збуњујућим речима које одводе са пра вог пута. Не саопштава ли нам тиме песник, припадник друштва (које још није постало бескласно), постојаше унутрашњих првпрека у соби човеку „од меса и од сновз«, препрека које vy ометаЈу да јасниј« каже своју цсггину? А 30ip није прав* прилкзак горитичара „Препрекама** био баш напад Милана Богдановиђа? За ослобођец,® чОввка. И за ослобођење пвоника.

Душан МАКАВЕЈЕВ

Досада

Често да би разбили идемо у биоскоп, а најчешће у њему наиђемо на још већу досаду. А да би та досада била још досаднија, везани смо њоме пуних два сата неким чудним магнетом, иако можемо изаћи из сале кад нам <Је воља: можда је у питању „савест” због 30, 50. 70 динара, или нада да ће се ипак нешто догодити, или пажња према својој девојци која се устрептало унела у екран, или нам једноставно прија' музика, по који сунчани екстеријер, по неки пољубац, п о неш т о из читавог тог .досадног филма срачунатог на разбијање нечије, досаде, а ипак тако јако досадног. И стварно је ужасно досадно, да не кажемо одвратно, гледати све оне исте заплете и расплете који никада не желе да буду исти, а увек су тако исти и безбро] пута понављани. Досадно је гледати заплет коме се зна расплет и слушати тривијалне и мелодрамске дијалоге, када се зна да се наше стрпљење има својих граница. И оне лич ности, нестварне и беживотне, смешне и јадне у своме лику, и онај буржоаски комфор и етикеција. камини и ј.Виски са содом?”, скупоцени лустери, свеч*ани пријеми и „Виски без соде!” И докле те драме из „виших кругова”, те романтичне приче и слике из њиховог живота, ти смокинзи и лептир машне и пољупци због брилијантске огрлице. Не знамо колико их интересује

'други живот и други човек али: досадно је то све, јако до садно. И смешно је критиковати те досадне филмове, али жалоено је да су они потврда једне велике истине: они враћају филм тамо одакле је почео иа вашарску забаву за служавке и војнике. Јер, сваiso дело репродуктивне уметности, па ма на ком стадију квалитета било, пледира да бу де уметничко, ако већ није као такво признато. па макар се изражавало и још неизвежбаним покретима прстију по клавирским диркама или диригентском палицом Артура Тосканинија. Али на шта пледирају ови досадни филмови? Живе ли они од наших љубопитљивих очију које желе све да виде, или од паше жеље да кад нам је досадно разбијемо њиме своју досаду, или од раз личитих укуса. Јер, и мени и i ‘многим другим је било јако до i садно када смо гледали неки филм, а руководиоцима из цен . зуре и „Југославије” филм ни је ипак било досадно када су

тај исти филм гледали, или су, можда, мислили да филм неће бити до краја досадан па су пре краја изашЛи и због досаде купили један веома досадан филм. И ми ту своју „до саду’’ плаћамо 30, 50, 70 дина* ра а они нашу и њихову 30, 50, 70 или 700 хиљада! Ах, досадо!... Реч је, свакако сте већ погодили, о филму „Пакао је ра спродан” за који увек има не-

распродатих места у биоскопској дворани, а радовали би се, ако би веровали у бога, да тај пакао на такозваном небу има још које слободио препоручили би великодушчо режисеру овог филма, који је тако великодушно напунио свој флим досадним и ни мало духовитим сценама.

Вид. МОЈСИЛОВИЋ

„Пакао је распродаи“ био је досадан и поред лепе Ме Це, терлииг

ПЕЈЗАЖИ БРАНКА СТАНКОВИЋА

Сликарство

Ретроспективна изложба Бранка Станковића у Уметничком павиљону на Калемегдану побуђује интерес посетилаца по својим одликама, које речито говоре о раду на ликовном стварању овог нашег уметника. Изложба, на даље, омогућава да се стекне један одређен утисак у целини о Станковићу као сликару. Посматрајући изложене радове, прво што се може констатовати јесте да је Бранко Станковић изразити пејзажиста, не само по многоброј ности изложених радова ове врсте већ и по сликаревој тежњи

да кроз пејзаж изрази себе као сликара. Но, чини се као да је Бранко Станковић желео да квантитетом надокнади недостатак квалитета у већем броју својих радова. -Намеће се утисак да Бранко Стакковић подређује инвентивност свог духа предмету пејзажу који слика. Он дозвољава да га предмет води, дз диктира лични израз, тако да се коликогод посетил-ац то не желео ствара утисак илустративности и у извесио] мери наративности у Станковићевим пејзажима. Сликар при томе напушта своје ocehaње (добрим делом) и размишљан>е о сликанбм предмету, упуштајући се у детаљисање које чак иде до гобленског и занатски схваћеног у техници израза. Преносећи га на платно, Бранко Станковић опширно анализира, у смислу непотребног (чак можда и шаблонског) посматрани предео. Такви су пејзажи: „Књажевац“, „Књажевац околина“„Околина Београда“. И још нешто. Простор на својим сликама Станковић испуњава до максимума сликаним предме(„Јајце", „Авала"), те не даје могућност гледаоцу да сагледа атмосферу у коме се налази сликани пејзаж. Донекле се осећа и недостатак разноврсности како у комбинацији геометриском распореду и контрастима линија тако и у расположењу које је у моменту сликања

владало код уметника. Рекло би сс да је једноличноет заузела извесно видније место у слпкарству Станковића. Несумњипо је да, посматрано са психолошке тачке гледишта, и код Станковића расположење иије статично да се мСња те гледалац с правом очекује да та променљивост у распо ложењу вибрира и на његовим сликама. Тако, Станковић је изложио нсколико радова назвавши их' „Књажевац“ датих доста једнообразно, из готово истог угла посматрања не -баш увек срећно изабраног у претежно зелено-жутом колориту не остављајући на посматрача јачи утисак. Овде би се могло додати и неколико платана названих „Топчидер". У колориту преовлађује зелена боја („Жалосне врбе" са читавом скалом нијансирања), затим жута Х,Пластови“), црвена и љубичаста тежећи ка импресионизму. Oceha се отсуство контраста тамно-светпог, отсуство немирне светлогти. Станковић претежно слика кратким потезима кичице, која у неким радовима пратећи сликарево осећање, одражава «звесну узнемиреност и ну, као и леп ocehaj за боју. Тако делују „Петррвац на Мору“, „Рисан", „Бањичко Село“, „Барке на Сави“. • Поред предела Станковић је изложио и неколико јрадова друге врсте од којих остављају трајнији утисак и треба их споменути „Портре Д. С.“ и „Акт“ датих широким поте-

зом, пластично обрађени, финији по осећању и изразу. Чињеница да је Бранко Станковић савладао добар део сликарског израза је несумњива. Она уверава да Станковић није рекао последњу реч. Стога, кад на следећим изложбама посетилац буде видео његово име он he с правом очекивати нове и боље, значајније и изразитије резултате у сликарству Станковићевом. А да ће их бити, једним шеговим делом, уверава нас и ова његова изложба.

М. МИЛОВИЋ

Јован -Ћирилов: Панорама Карловаца

Бајка оних дана

ПРИЧА „НАРОДНОГ СТУДЕНТА"

Није се знало шта Je болније и мрачније у бледим јутрима и црним обрвама док су цветале брескве и сушио се зумбул. Са дворогог Жељина, као са камене камиле, залепршао је беспутни пептирски ветар и завлажио се у косама данима нечешљаним. У Једном Једином хотелу, који се као логичан обелиск уздигао над бурадима ракије, докони трговци без тврде кесе и сталне бриге играли су домине, а полупијани ловац Рацош, болесних вена и старинске пушке, причао је без запета и свежине ... Светиљке жмиркају; из троскота избија пара; на тремовима прскају столице, По изгужваном чаршаву свијају се Костини прсти као да придржавају стотину кликера. Са високог прозора дигнута је завеса, рађена Једне далеке и прозирне Јесени, у ишчекивању које ни девојке не могу да отисну преко језика. Beh три недеље, три топлоте и три гашења уврежују његов креветац са рељефом виногорја и уносе га у далеки зелени видик. Како бих волео да прошетамо, Соњка. Да одемо до шљивара. Да тркнемо до базена. Сада дани цветаЈу и миришу. ГимназиЈа Је отворена, у њој се окрећу разбоЈи, играЈу кликери, звиждућу маршеви. Причај ми иешто са тих капиЈа, Соњка. Утуљена лампица није у стању да прекине сенку њених плетенпца. Као додирнуте гране Јелике оне се спуштаЈу преко рамена, спуштају до

сећања и дрхтања. На столици Је пуна шоља мле- , ка добила облик зврчке за децу, која би се нај- > мањим додиром преточила у лелек. Испод узглавља извирује свешчица из граматике, сва i уплављена мастилом и линијама тањим од пчелињих чланака. Покушаће да му поврати осмех, , тако напукли осмех Јуноше, са слаповима и окукама, ненадхшм као да се. такмиче са. изворима \ Расине. , Све Је обично и досадно, Коста. Корак напред захтева корак назад. Jlentif дани нису подЈеднако ведри. Добро је што си ти одзише велико дете да би те, сем одва Јања од завичаЈа, могло шнта натерати да заћутиш, да засузиш, да се забринеш, над тим речима, живахним и бесомучним као дафније. Како Је лепо што књижевно и свечано исказуЈеш све своЈе доживљаје. Тек сада осећам да нисам умео, нисам бивао... Видиш, нисам умео да се откинем од играчака, од шутирања. Толико добрих стварчица има под небрм, а штета Је што деца најчешће имаЈу бледе очи. Доста са тим жаљењем, вајкањем. Придигни се да ти поправим Јастук. Тако, тако, НемоЈ да се врпољиш као гугутка. И да мислиш преко планина. Сутра ћу опет да дођем. Спремила сам ти мали поклон. На балкону се стапају кораци. Испраћају Соњу и прекоревају Је. Зашто се урек расплаче кад из-

лази из iberoße собе. И зашто се увек запути сокачићем, пуним блатњавих решетки? Лекар је долазио и задовољан Је Костиним схањем. Лампица Је угашена. Мајка долива стаклени бокал. Из гостинске собе доносе часовник на коме je извајан рибар босих ногу. Таквим, или нешто складнијим, он у бунилу, док кључа с речима из књига и шири прсте за дохват песка, замишља нехајног црногрлог Винету. Са укрштених даљина долази ноћ, брзоплета, прохладна, чергарска. Из туробпих година, са пешчаног севера долазе бивши заробљени, погнути ифицири и трапави војници. У сваком сеоцету отварају бурад са дедовом и стричевом ракијом, а у вароши безимене струкове и бацају их у загрљаје, махиите, узавреле, последње. Само Костиног оца нема као да је свако писмо било шећерна лаж, Кућа Је утихнула у ишчекивању; ни столица се не помера без преке потребе. Шта he се десити са дечаком који Ја окопнео у тифусу ако се не нагледа очевог лика. у животу Је све ван целости и крајности; љубав се увек прекине, жалост шјкогз не заравни. Лекар Је долазио пре осам. Нервозио Је закопчао мантил. Костине очи биле су влажне кас кестен у поноћи. Опет Је стћње теппсо, врло тешко. Иза сточића Је сто Јала мајка и држећи шољу чаја пробала чврстину чекања.

Шта има ново, мама, јавио се дечак. Не чуЈе ли се како киша пада? Опет сам сањао неке линије, бодљикаве линије. Мирис бочица био Зе једини одговор, Кад су речи прескупе онда је немоћ надирућа. Лекар Је долазио пре ручка. Било је тешко вратити топломер у стан>е нуле. Стакласти кораци јачали су по ходнику као уочи Божића. Мајка je тихо дозивала и одзивала се; н>ек глас се клатио, ломио, падао. Златни дечко, златни дечко! Већ сутра 6иће ти боље. Буди чврст, сасвим чврст. Доћиће... доћиће... Не, не. Истом се запутила завеси лежећих прилика као у Матиса. Ни храстове, оцуђене мугвама, ђурђевске кише не мимоилазе. Не, не. А домаћин те нарушене куће, опасане балконом од цигле и ћелијама мрава, заборавља свој корен, посед, завет, Даљине су опасне и сабласне; оне су више маћехе него мајке. Кад би дошао вечерас било би лакше и водама да теку и сузама да стапу. Да ли he доћи? Зашто не доћи? Лекар Je долазио пре мрака. Коста je тражио печиЈе руке да се придржи, да се помогне. Из друге собв струји тихи плач, Соња упире поглед у свешчицу. Тетка Браиа Je донела цикламе, као да су бочице одузеле сву румен сунца. Врата се с муком отварају. И вратаР имају*свој ритам. имао косу којоЈ би завиделе најгуaihe смреке. Сада je то полусиви, искидани прамен. Кад је часовник, са не увек складшш близанцем Винету, откуцао девет и четврт, Коста Je заклопио очи, љиљански увенуле и протањене. Ујутру цикламе су биле пуне росе. А разлнку између росе и суза не зна нико.

Милосав МИРКОВИЋ

ВРОЈ 18 •

НАРОДНИ СТУД^НТ