Студент

ПРЕД ДРУГИ КОНЦЕРТ БЕОГРАДСКЕ ФИЛХАРМОНИЈЕ

Петар Конзовић. о свом П _ ~J -CLCI^UZUCIC&SU

Несвакидашње је уживаше разговарати са великим уметницима наше савремености. У тим разговорима човек увек сазна нешто ново, наши уметници увек имају по нешто ново да нам кажу. Тако је и тема мог разговора са композитором и академиком Петром Коњовићем била прво јавно извођење његовог „Јадранског каприча" за виолину и оркестар. Међу савременим нашим композиторима Петар Коњовић је свакако најдоследнији присталица националног музичког израза. и тако следбеник линије Стевана Мокрањца. Главни део свога рада Петар Коњовић посветио је опери. Његове опере, или боље рећи музичке драме, претстав-

љају клаоични пример нашег музичког израза, оне су све заоноване на мелодици нашег говорног језика, а и на нашем музичком фолклору. У том погледу, његов највећи домет, а истовремено и највећи домет нашег оперског стваралаштва до сада, претставља опера „Коштана”. Али Коњовић се у свом композиторском раду није задржао на сценској музици- У његовом богатом опусу ми наилазимо на соло песме (и-стичу се циклуси ..Лирика” и „Моја земља”), хорове, симфониске композиције и гудачке квартете. Пред разговор са овим нашим познатим композитором размишљам о његовим делима. У себи носим звуке и ритам

разуздане Велике чочечке игре из опере „Коштана”, чујем тужну песмучо були из исте опере. Помишљам на заиста изванредну симфониску поему „Макар Чудра”, свакако наше најбоље дело ове врсте. Мисли иду даље. Какав he бити ,-Јадрански капричо”. Нижу се претпоставке. Већ сам наслов говори да и овде Коњовић користи наш музички фолклор— Када сте компоновали „Јадрански капричо”? питам композитора. Код мене се рад на једној композицији протеже кроз дужи временски период започео је своје излагање тихим и пријатним гласом академик Коњовић. Тако сам још

1920 године скицирао „Јадрански капричо” када сам био на уметничкој турнеји са Балоковићем. Тада смо давали кон церте у Швајцарској, у Паризу и у Лондону. Онда сам начинио прве скице за тај концерт, а касније сам израдио и партитуру и у тој првобитноЈ концепцији „Капричо’’ је извођен пре рата на Радио Београду. Међутим наставио је композитор Петар Коњовић за време рата и после рата потпуно прерађујем „Јадрански капричо” нарочито тре ћи став и у тој форми се он сада први пут изводи. Форма тога концерта је углавном онаква какву имају сви велики концерти за виолину и оркестар, тј. она је слободно при , мењен сонатни облик у три става. Теме дела су инспирисане мотивима са Хрватског приморја главне од оних које Је и Мокрањац обрадио у .•Приморским напевима”. Ма да је концертна форма, нарочито за соло инструмент проткана техничком проблематиком, ипак, дело у целини има облик слободног става. Други став „Тадранског каприча” за виолину и оркестар претставља обраду познате песме „Врбниче над морем”. Дознајем још да и у овом делу Коњовић спроводи у оркестрацији принцип самосталног третирања музичких инструмената, али непрестано водећи рачуна да је соло виолина главни фактор. Увек, када разговарамо са уметницима, мучи нас велика радозналост оличена у једном једином питању: шта нам ново спремају? Зато и ја сада користим прилику: На чему сада радите? Радим на монографији о Милоју Милојевићу коју мислим да завршим још ове зкме и на партитури свога свечаног посветног приказа „Отаџ бина” по тексту Ива Војновића ,>Смрт мајке Југовиha’’- То сам дело конципирао за време окупације и хтео бих сада, идуће године, да га завршим. Назвао сам га „Отаџбина" зато што у завршној сце ни трећем певању отступа од Војновића утолико што се мртва мајка диже као симбол отаџбине и на Косову, где почиње да буја и живи нов живот, народ химнички слави ускрснуће отаџбине. Разговор у Музиколошком институту Српске академије наука ближи се крају. Академик Коњовић изражава задовољство што постоји намера да се симфониски концерти у претплати понове и за студенте. Напуштам композитора, одушевљен његовом стваралач ком делатношћу: он увек ради на неком делу или стручном послу, неуморно и непрестано. Рашко ЈОВАНОВИЋ

Сликарство

ИЗ ЗЕИЉЕ БЕЗ CVTOHA Златко Прица: МОТИВИ ИЗ ИНДИЈЕ

Тешко је искрено и без устезања рећи да вам се допада један уметник, који није освојио симпатије критичара. Но, победи ли у себи човек оно „што je казала критика" биће срећан ако буде могао да сачува и негује свој укус, који није

често испод укуса привилегованих, који руше и уздижу на пиједестал славе и који су по питањима уметности једини необориви и непогрешиви. А критичар не говори увек у име нас и ради нас, већ у име своје. С обзиром да је тешко бити алсолутно непристрасан када се говори о једном уметнику или његовој творевини он најчешће говори о једној ствари онако како је сам осетио и схватио, те његово мерило не може да буде увек свеопште. Ма колико уметност говорила општечовечанским језиком ми је често, да бисмо је боље разумели, везујемо за личност аутора и његов начин схватања живота и интерпретацију овог кроз лични субјекат. Златка Прицу највише интересује човек. али никада изолован већ у условима, који га окружују. У свим пејзажима он ставља човека при чему га интересује фронтација не из програмских и теоретских разлога, већ из сликарске тежње да споји та два елемента. „При томе колористички се треба изражавати потпуно слободно каже Златко Прица у чему и лежи смисао сликарског израза. Надаље, стојим на становишту да никаква ограничења не смеју да буду присутна у моменту стварања; у оквиру Јгаквог света треба стајати без бојазни иза ствари и заступати је својим пуним именом и презименом." Европски сликари су врло често сликајући Индију и њене становнике тежили ка ми-

стификацији, ка јевтиним ефектима, дајући првенство сликању пагода, слонова, махараџа и на тај начин доносили низ лажних слика из ове земље пуне атмосфере, која вибрира, светлости и сенке, које оштро одвајајући се, међусобно

контрастирајЗ?’ и ломе- се, из земље живих боја и нагле таме. из ове земље без сутона* „Пошао сам у Индију каже Златко Прица са јасном концепцијом; дозволити својој сликарској инвенцији да дође до пуне афирмације у тим условима, те да нарасте до онога што показују изложени радови, тежећи при томе да сликане мотиве у оквиру својих могућности схватим онаквим какви су“. Својим радовима Златко Прица нам је приближио поднебље, можда мало више илустративно, са свим оним његовим акцентима који га одређују и обележавају. То је Средњи Исток који трепери својом прозрачношћу, својим богатством боја и тонова, својим жанром, у коме одзвања далеки призвук маузолеја, толико карактеристичним и специфичним, и својим пејзажима толико типичним. Можда је то издашно употребљавање боје наизглед уметника одвлачило у декоративност, али се пре може веровати да је боја била елеменат којим је он желео да да пуноћу своме изразу и Једном колористичком садржај ношћу попуни скромне димензије својих композиција. Несумњиво се oceha у изложеним уљима и темперама тежња Златка Прице ка пречишћавању палете, сликајући широким плохама боје у импресивном замаху кичице. „Желим да од модулације пређем на локални колорит и на консолидацију у чврстини форме“ објашњава нам технику свога

рада аутор ове изложбе. У неким својим радовима Прица разбија монотонију колора црвеним акцентима, који носе слику, без којих не би било ове постигнуте свечаности за око. Равнотежу у колориту дочарава супростављајући плаву боју жутој, црвену зеленој, љубичасту наранџастој, при томе користећи њихове нијансе у широкој скали. Прица комбинује топлу и хладну, црвену и плаву боју дајући тиме извесну драж конверзацији између објекта и свог уметничког перципирања и интерпретирања. Његови малобројни портрети, сваки за себе, говоре толико о себи оним немим језиком савесне студије инвентивно потстакнуте и уметничком интуицијом проосећане и проживљене. Они делују својим јединственим расположењем, али то је црта која их сједињује и кроз коју се манифестује један менталитет и карактер базиран на атавизму и традицији- При анализирању најречитије говоре о овоме очи ових портрета које карактерише мисаоност и скромност, не потцртавајући при томе своје ја, нити пак имају у погледу акценат празног сентимента

Сам слшсар нам о овоме каже: „Тачно је да се oceha мала разлиха у третману физиономије на мојим портретима, али ја сам тежио к томе да што верније и адекватније забележим психологију портретисаних лич ности. Радио сам их под имггресијом да су модели чланови једне заједничке фамилије који носе заједничке психолошке особине и чисто специфичан поглед на свет." Цртежи, који се одликују својом једноставношћу, динамиком у покрету и животом, восе у себи неоспорно снагу израза. „Своје изложбе каже Прица увек пропратим са неколико графичких радова, како бих омогућио публици схватање мојих конструкција у колору, односно концепцију мојк слике и њену садржајност." Свеукупно ова изложба делује свеже и импресивно. а узроке извесних слабости, који се одражавају у местимично по једностављеној форми и потенцирању неких боја њиховом честом употребом треба тражити у сликаревој тежњи да за кратак временски период обухвати што већи број мотива и података једне нове средине у којој је боравио, као и у његовом фовистичком гледању на садржину која га окружује. Милутин МИЛОВИЋ

Златко Прица: Мадарса у Делхиу

Брана Павловић Мотив из Призрена

Златко Прица: Портрет индиЈског сликара Динкара К.

Библиографија

„НАУЧНА КЊИГА" издавачко предузек© НР СР&иЈе, Београд, Кнез Михајлова бр. 40/IV пздала Je следеће уџбенике из области ЕКОНОМСКИХ и ПРАВНИХ НАУКА М. Жујовић и В. Bacnh: Збирка члааака и текстова за КРоучАва&в економике 4>НРЈ, Дин. 29«. Микијељ и ПоповиК: Технологкја са познаваљем робе I део, Дин. 435. Др Д. Вогелник: Основи статистике, Дии. 152. Г, Грђић: индустриска статнстнка, Дин. 69. Р. Теофановић; Основи индустрнског хњитоводства кроз лграктич«« примере, Дин. iso. В. Веселиновић: Привредна математика I део, Дин. 224. В, Веселиновић: привредка матеиатика II део, дин. 4«0. СавискиЈ: Курс иидустрнске статистике, Дин. 32. В. Веселмновић: Фзгнансиска м*тематика, Дии. «г. Др Р. Лукић: Материјал за изучавање теориЈе државе и правж 1 део, Дин. 250. Др. Р. Лукић; Матери Јал за нзучавање теорије државе и тграва И део, Дин. 200. Др Д. Јанковић: Историја државе и права србије у XIX веку, Динара 260. Др Д. Јанковић: ИСторија државе и права народа ФНРЈ I део Ране феудалне државе југословекских народа, Дин, 80. Др Cti. Јантолек; Историја дрксаве и права Хрватске од XVI дс XVIII века, Дин. «о. Др В. Благоиевић: Грађанскоправни облигациони уговори, Дииара 138.

НАША ПРИЧА

Под равничарским небом, Зорица Je видела само своје руке и срму беле'ноћи, Уздисала je као дете. Билв је сама, а то је људима споредно. Имала Је извијен стас и припијену варошку хаљину с« плавим шарама. Н>ена лепа глава Је падала и њена брада ј* додиривала набубреле груди. Сва Је тада личила не неку би« сту, изваЈану на балкону народног дома. Месец ју Је оввсЈео. На том балкону Је изви Јала тугованке, сетне песме коЈе нису као косовске. Поље Је сада личило на кожух, окрпљен поњавама жутих њива и застрт канавцима сиве покошевине. Путник ви наишао на чудну зграду Још незавршену, са стубовима на врху којих се увиЈаЈу овнуЈски рогови, већу од сваког манастир« што чаме у тој равници. Око зграде нема никога, сем сељака са пушком који убиЈа досаду, и не зна просто од кога чува ту народну кућу. Зорица оотави балкон и уђе у собицу коЈу Је распремила тога истог дана. Широк, сељачки кревет, грубо издељан од врестовине, покрила Је лепо извезеним чаршавом. На том чаршаву Је увек стајао шарено одевен дечак коЈи дува у рог, подигнуте главе, заокругљених образа, а на другом краЈу су ловци са вечито затегнутим стрелама, увек напетих израза очвкивања и поклича. То Је она вредно везла поред студирања и тонула у снове. Ту су биле и њене скромне ствари, њене књиг* из пољопривреде, коЈе су сад Једини пријатељи. Било Је тешко у том дивљем краЈу, где сУ људи лишени зрелог разумевања живота. Сећала се многих студентских лица. Свако то лицв се показивало чежњиво крај тротоара, библиотека, светлих излога. Она Је учила пољопривреду да би постала то што Је сада. Као да Је поново видела себе поред сиве катедре како поуздано говори о потреби за новим стручњацима. И сама је хтела да дође у тај забачен, таласаст краЈ равнице. НиЈе знала колико Је слаба. То Је био самоуверени подвиг. Она Је уздисала. Тамо у граду се после предавања о агрокултури могло отићи до клавира раширеног у углу собе. А овде су простране њиве ћуталв или шапутале бескрајно дуго кад ветар дуне од тамних Јелин.ака. Ту Је заправо био таЈ народ. Ту су биле згрченв, каменв куле као сирочад на пропланцима. А одмах иза те заЈедничкв зграде, дизала се гола брда, утонула у беличасту прашину. Она наслути дубину и хладноћу тих даљина. Била Је као у сну, далеко од свега, Далеко од града. Далеко од пријатеља. Њен вереник се чудно смешио на фотографији. Колико је већ чежњивих погледа поклонила тоЈ слици у малом раму. Младић Je Сио осмехнут и имао зализану косу. Његове последње речи су ЈоЈ се навраћале у мислима. Они су се растали иако су његовв очи биле час тужне, час пожудно-сјајне.

Вук Филиповић: ЧЕЖЊА НА ЛЕДИНИ

Зорица je тада погледала у правцу планинских гребена и рекла одлучно: Ја морам тамо, Војо. Знаћу да помогнем тим људима' у заосталом крају. Он Зе дуго гледао одобравајући. Наравно, наравно. На првоз станици Зе промрсио њену коврџаву косу, привинуо Зе уза се и изашао из купеа, Воз Зе просто залутао у таЗ таласаст краЗ равнице и под боровњаке. Јаруге су се завлачиле под пругу, Град Зе већ позади личио на веома мали цртеж са малим мрљама. На некоЗ жељезничкоЗ постаЗи дочекао Зе седокос старац у преширокој ланеноЗ кошуљи, космат и на око страшан онолико колико Зе уствари био доброћудан. Он ЗоЗ показа чезв. Са њим Зе био и неки ћутљив, босоног момак. Taj момак њене коферчиће намести у чезе. Пут Зе био скоро грађен и плава прашина се дизала окв точкова. Старац Зе хтео да ce што пре исприча. Затезао Зе и пробирао речи. Ето, госпођице, пролетос смо све међе преорали. Наш УЗуп Зе плакао због тога. И псовао Зе jep Зе живот уложио у своЗе њиве а ми смо их преорали. Тад старац жмирну зелвним очима према момку. А таЗ, госпођице, по три снолв подигне одЗедном. Зорица Зе пажљиво погледала велико стопало тога момка поред своЗе беле сандале. Прсти су на њему били као каква аесела деца, поређана збијено и повезана плотовима вена изнад коЗих су вирили зглобови и маља. Старац враголасто жмирну. ■— Бос Зе. Нема за такве ноге кондуре. Прегледао задружну тезгу бадава. Девојка развуче црвене усне. Момак као пробуђени хрчак искоси замагљен поглед према седокосом. Абдула, скинуђу те са чеза, бога»}и скинућу. Цод точковима чеза Зе шуштао песак. Около 3« неизрвцива пустош. Саме Заруге, жита, трње, дивљаке и кржљав кукуруз по удољама. Она Зе величала лепоту њиховог атара, а крила Зе право изненађење због те пустоши. Испричала Зе нешто о земљи црници, о ђубриву и заштити биља. А у сусрет су им ишли тамни боровњаци, као губери којима су се огрнула брда. Зашумео 3e врео ветар. Изнад речног улегнућа су се поЗавилв кула од камена и непечене цигле. Такве куле је она разгледала само по етнографским сликама на изложби. То су онда биле слике, и она Зе уживала у симпатичним појединостима, у каменом крову, у вешто исклесаном степеништу. Сад Зе сама дошла на ту ледину црнице по којој гачу јата птичурина од глади или раздраганости. Учини јоЗ се да Зе уснула. Она изви врат и по њему легоше немирни увоЗци. Погледа позади. Тамо Je оста Зао само бео пут и ишао право у небо. Ето што Зе видела. негде лево, као конац Зе заокретао таЗ пут и губио се негде у ледини. Зорица се осети болесна. Хтеде да некоме махне. Стари Абдула то примети. Сенка туге игра нарочито око девоЗачких усана кад оне постају сличне деци. Мирно, немој да жалиш много ту твоЗу чаршију. Валахи, и За Зе нисам жалио. Хтела је да мв поједе и За сам joj окренуо леђа. Било је онда талијанско. Ara заграбио берићет, па сам печалио. Био je у чаршији слаб ajep? Ето! Зорица је била неутешна. Код неке удољице се извиш« чезе тако да она притисну раме уз тврду мишицу оног момка. Хтеде да се извине, али je он тако мирно гледао на друм. Зорица неодлучно изви усне. Абдулахови су били као сува црвеница ишарана пукотинама. НАРОДНИ СТУДЕНТ

број а*