Студент

TRAŽIMO ODGOVOR

Očekujemo, zahtevamo ođgovor odgovornih. Onih koji bi mogli da kažu ~da“ ili ~ne“. Pitanje je delikatno. Ali nečemo okolišiti i üblažavati. Da bi savesti bile mirne. Ukoliko je to moguče. Evo podatka: ~U Novom Beogradu je u toku prošle godine • bilo šezdeset pobačaja među omladinkama, učenicama srednjih škola.“ Odavno se to šuška po čoškovima i zadimljenim kafanicama. Kruži kao pitanje bez određenog odgovora, nagađanje koje ide od malograđanske znatiželje do ozbiljne zabrinutosti. Znamo da ponekad u onome što se potajno priča ima dela istine. Sada više i nije važan onaj broj. Bitno je da je možda šezdeset života na određen način osiromašeno i, eventualno, razoreno. Posledice su poznate. A mi govorkamo, onako, iza leđa. Kao da se stidimo. Zbog čega? Zar treba kriti nešto što se, eto, sve češće javlja među mladima. Citamo ideološko-političke геferate, učimo nekakve filozofske, etičke, moralne i sve moguče ~osnove“, vodimo „pozitivnu borbu mišljenja“ o stvarima koje su nam često, sasvim nejasne. I mislimo da neverovatno mnogo saznajemo o životu. Nesum-

njivo, tu se uvek nešto nauči. Ali, čemu, najzad, sve to, kad ne znamo baš ništa o onome što je život u najelementarnijem obliku. U stvari znamo. Iz nekakvih petparačkih izdanja, senzacionalističkih napisa, kojima je cilj da podsticanjem instinkta povečaju tiraž list Dva. Učimo od nadri-nastavnika seksa, Ijudi koji se, na kraju krajeva, iživljavaju. Još kad smo pošli u školu stekli smo od njih nakaradne pojmove. Niko se nije potrudio da ih izmeni. Profesori? Kako bi oni mogli da govore o tome učenicima? Pa to je nepristojno. Naučiće deca. Ima vremena. I deca uče. Samouci. Posle se izvesni pitaju šta je to sa moralom omladine, kuda mi to idemo? Mladi često ne mogu da odvoje dobro od lošeg. Stoga pogrešno shvataju Svedsku kao seksualnu anarbiju, ili podražavaju ono što pročitaiu o nekakvim orgijama. Niko i ne pokušava da odvoji prihvatljivo od neprihvatljivog. Zato je šezdeset devojaka, možda zauvek, izgubilo mogučnost da postanu majke. To je šezdeset intimnih drama po kojima niko ne sme da kopa. Ali one postoje, i opominju. OMLADINSKA REDAKCIJA

BEZ ZVONCA I DNEVNIKA

U POSETI MtfZICKOJ SKOLI »STANKOVIC«

Malo je onih škola gde škol* sko zvono ne obeležava početak i kraj časa, gde učenike ne čeka prozivanje i ocenjivanje, gde se ne uoi ono što se mora, već ono što se voli. A takve su baš muzičke škole tu se sa puno volie i entuzijazma proučava muzika. Muzičkih škola ima relativno malo, u čitavoj Socijalističkoj Republicd Srbiji samo 9, od kojih je najveća muzička škola u' Beogradu. I ZGRADA I INVENTAR MUZEJSKI Kada se prođe ispred jednospratne zgrade u ulici Kneza Miioša čudan zvuk dopire do ušiju. I malo ko zna"da se u toj dotrajaloj zgradi ođržava nastava za stotine učenika zaljubljenih u muziku. Zgrada je izgrađe* na u prošlom veku kao privatna kuća, 1881. godine muzičko dmštvo »Stanković« u njoj je osnovalo školu. Ima samo petnaest soba za nastavu i već dotrajale instrumente. Od 1952/53 godine, zbog potrebe za nastavnim kadrom u osnovmm školama, uvedena je pored čisto muzičke i opšte obrazovna nastava. Tada se moralo nešto preduzeti za stambeno proširenje. škola je dobila još đva dela: malu neuglednu zgradu u Lazarevićevoj ulici za opštu nastavu i salu za ritmiku u zgradi Gimnastičkog društva. PRIZNANJA PRAZNANJA... Ног i orkestar ove škole sa svojim đirigentom Francom Klinarom đanas niie poznat samo beogradskoj publici već se f-las Pmširio van naših granica. Veli* ki uspesi postisnuti su prilikom gostovanja u Budimpešti f1964.) i u Poljskoi (1966. g.) Ali, sponicnimo neke koncerte koji su ođriiani u našoj zemljf: koncerti povodom dana škole, koji se održavaju svake godine u martu mesecu (do<sada ie održano 6 koncerata), gostovanje u beogradskim gimnaziiama 1 saradnja sa V, XI, i VI gimnazijom. UCENTCT 1 N.TTHOVE PERSPEKTIVE Nekolicina učenika ove škole opredelila se za profesorski poziv i sada podnčava nove, mlade umetnike; među njima su pro fe-or, kompozitor i dirigent Vlajin, profesor i dirisent Radovanović. profesor i violinista Pan telić i mnogi drugi. U poslednje vreme mnogo se govori o mla-

Jto-, . ■ .гТТГ? dom vk>linisti sa velikim talentom, bivŠim uČenikom ove škole Miši Saleviću. Рге izvesnog vreraena mogli smo ga slušati na hjegovom prvom solističkom koncertu. Učenici pored koncerta i raznih priredbi redovno održavaju i javne i interne časove. Na njima se izvode dela velikih majstora ne samo na violini i klaviru već i na svim duvačkim instrumentima i harmonici. Tu su i solo pevači koji će možda, kao Milka Stojanović, dospeti jednoga dana do Metropolitena. Ali ovakvo mišljenje nema samo direktor škole Branko Cvejić. Ovako isto misle i učenici. I nije im teško da uče stare oblike, zaboravljene notacije, kontrapunkt, harmoniju. Oni naročito vole čas slušanja muzike ko ji je novina za ovu školu, počev od 1963/64 g. Na tom času sami učenici biraju ono što žele da čuju, diskutuju između sebe, i kroz komentar profesora upozna ju se bliže sa muzičkim delima koje su slušali. Kada smo ih zapitali kakvi su im planovi za bu dućnost, najveći đeo njih slegao je ramenima. Jedino su violinisti sa sigumošću odgovorili da ih to ne brine, јег mesta za njih ima u raznim orkestrima. Ovo pitanje koje zabrinjava sve nas, mla de, postavili smo i drugu Branku Cvejiću koji nam je na to гекао: »Trenutno su šanse za zaposlenje vrlo male. Takvo je stanje postoii još od pre nekoliko gođina kada je donet zakon o ukidanju školske spreme. Naime, sa sređnjom muzičkom školom ranije se moglo naći zapdslenje nastamika u osnovnim školama. Sađa su oni učenid koji se opredeljuju za prosvetne radnike primorani da zavrŠe celokupno školovnie tj. da studiraiu muziku na Akademiji. AH. kako mnogi nemafu sredstava za dalie školovanje a srednja muzička škola ih ostavlja praznih ruku. nastojimo da se ovaj zakon izmeni. Dok smo napuštala mužičku školu pratili su nas zvuci iz svih soba i sa raznih instrumenata. Culo se vežbanje pasaža na klaviru, Mocartova sonata »FAĆILE«, neko je uvežbavao Pagani* nijev koncert, grupa učenika uvežbavala je melodijsku vežbu za Solfeđo. Bruiao je hol od ztmkova raznih instmmenata. Zar se u ovoi buci može rađiti?? Ostalo nam ie pitanje, za sada bez odsovora.

MIRJANA ŽIVANOVIć

PESMA JEDNOG (BEOGRADSKOG) NARKOMANA NESTAJANJE KOMAD PO KOMAD

U MAGLI dima propalih duša, komadi ničega postaju stvarnost. Bezbroj »tipova« opseda čopor ludaka u izmaglici bedne stvamosti. U moru iluzije, moru ničega, njihovo nestajanje i povratak hašišu. Sa letenjem vazdušnih kipova nestaje stvamost; dolazak providne magle za novim životom. Lutanja prijatelja prljavih čestica sa bednim kikotanjem morbidnih tipova. Beskraj prostora u tami podmma i valjanje komada nečega živog. Besmrtni grešnici lutaju ponorom bezdana u suludom smehu ništavnih gomila ničega. Rulja bezdušnika u haosu dima sa uzaludnim pozivima bednih ulica. Izgubljeni čopor nađenih duša i njihanje njihovo u ritmu sveca. Bednog dana nekadašnje kiše cvilenje crva u trulim trešnjama. letos u Beogradu Kalemegdan

SVETLO UMETNOSTI, PREKO SAVE

PRIMER ZA UGLED

U našoj sredini i vremenu jedan pokušaj sa, Novog Beograda traži zasluženu pohvalu. U ovom delu grada koji svojim materijalnim mogućnostima izaziva divljenje, do sada se nije mnogo učinilo ni za okupljanje i zabavu mladih a kamoli za bilo kakvo njihovo duhovno oplemenjivanje. Aktivnost mnogobrojnih klubova sastojala se pretežno u zabavnim delatnoistima, ali su mla di übrzo pokazali da ne pate od ovakve nametnute, lenjosti duha. I začudo, grupa mladih koja je već nekoliko godina pod stručnim nadzorom ulazila u taj ne likovnih umctnosti pobudila je pažnju Opštinskog komiteta SO. Opštinski komitct podstaknut je ovim primcrom septembra ove godine odlučio da organizuje likovnu školu.

Ovo pokroviteljstvo, toliko ret ko u našim uslovima, bezmalo nalik na blagonaklonost renesansnih mecena pružilo je ®tvamo neograničene materijalne mogucnosti, Od 13 miliona koliko je iznosio budžet omladinskih klubova, za likovnu sekoiju је odvojen čitav milion starih dinara. U prostranoj sall »Ateljea 13« radi petnaestoro, u umetnost zaljubljenih mladića i devojaka, ukupno 6 časova nedeljno, pod znalačkim vođstvom pro fesora i akademskog slikara Božidara Zdravkovića. »Atelje 13« ima svoj plan i program rada, pretežno školskog karaktera, ali koji ipak dozvoljava razvijanje ličnih sklo nosti i pojedinačnu inicijativu. Uopšte, Škola iako nema zvanični karakter, pruža uslove koji podsećaju na najbolie programe inostranih privatnih ateljea. Shvatajući usamljenost ovakvog nastojanja u poČetku se insistiralo samo na formalnom opravdavanju stvarno velikih materijalnih ulaganja. Međntim, mladi slikari su svojim radom odmah pokazali da žele da stvore istinske kvalitete. Otud i zavidni nivo nastave. koia pored praktičnog rada uklinčuje kolektivnu es<tetsku analizu i upotrebu naisavremeniiih metoda u tematskoj obradi istoriie likovnih umetnosti. Polaznici škole su većinnm učenici nimnaziie i srednie škole za likovne tchnike što donosi izvesne pmbleme pcdapnSkog prilaza; obiznom na mzlič'ti stenen likovne kulture, ali s druge strane, to doprino'i raznovrsnosti nastavnih metoda. Današniica nam retko, na žalost, pruža zađovolistva i регspektjVe stvamog vrednovania dubljih duhovm'h vrednosti, Sva kako ie razumliiva želja da ova ; nokušai na Novom Beograđu nrihvatimo kao vređan korak i 1 * f yaranju jcdne nove dmštven' 1 u lime, koia bi trcbalo đa dove de do stvarania prnvog kulta u metnosti u našcm društvu.

ST OBODAV 2UNIIĆ

VINJETA: 2UNIĆ SLOBODAN

DROGA

NASE SAVESTI (III)

Lasta govorkinja uletela je u našu redakdju i nešto kasnije izetela je, obogaćena sa nekoliko podataka. Da bd se pritajUa i po novo poletela kada dođe 1et0... * * * U stvari, priča ima dva početka i uvek jedan, neizbežan кгај. Negde, daleko od nas, bitnik ili njegova varijacija-hipik trpao je stvari u гикзак, spremao se na put, Izvesna trasa njegovog hodočašća, na ruksaku, govorila je o ludoj želji da se stigne u In diju, ili možda u neku drugu zemlju egzotdike: kolevku Zen budizma. I tako je prošao kroz našu zemlju i kroz gostoprimstvo njegovih vršnjaka, ostavljajući za uzvrat sitnice... A evo drugog početka; U teško natovarenlm mercedesdma, cmpurasti Ijudi svo* jom cirkulacijom između doma (negde u Turskoj, Iranu, Iraku ili Lisabonu), žene i deca za koje rade negde u Zapadnoj Nemačkoj ostvarivali su usputnu zaradu, ispod ruke. SpekulisaJi su samo drogom i vanturistdčkLm duhom sedamnaestogo dišnjaka. U svakom slučaju neko zarađuje. Od juna đo septembra, znači letos, u jednoj našoj medicinskoj ustanovi regiistrovano je sedam slučajeva uzdmanja droge. Sedam mladih pacijenata. Tata i mama su posumnjali, i doveli su da lekar vidi, pomogne. SUP je doveo dvoje. Рсга, naš sagovomik dz Disko-kluba kaže: Znate, boli me stomak od alkohola, a hašiš je tako lep! Naša ustanova, več pomenuta, ne može da sama »sanira« ргоblom, za to su potrebni uslovi: totalne izolacije, postepene detoksikacije i fizičkog okrepljenja. Tačnije fečeno, ona bi mogla ali to nije dovoljno! Magična reč (koje- nema) KOORDI NACIJA još se traži, Osnovni stav SUP-a, u ovoj stvari, je da njegovi organi ргоgone prvenstveno izvore (ргоizvođace i rasturače) droga, a posle iiživaoce. Ovo niije senzacionalistički napis ili zvono za uzbunu - јег pojava, zaista nije uzela maha. Ovo je pokušaj da

se zapita, možđa pomalo dušebrižnički, ZASTO? Da И je potrebna droga da bi se napisalo: U magli dima propalih duša, komadi ndčega postaju stvamost... I Možda je samo moderao biti bitnik i spavati na Kalemegdanu. 1 zanosiiti se snom o Indiji i kontemplacijom u duhu Zena. TrucEti se da svi na žuru čuju vrisak »Hoču drogu!« Počinje se preludinom nabavljenim pomoču recepta prijateIja lekara. Onda se daju 4000 dinara za malo četvrtasto parče hašiša, koji se truni i zavija u cdgaretu. »... u izmaglici bedne * stvarnostf, u moru iiuzije, moru ničega, njihovo nestajanje i povratak našišu...€ 4 Bežeči od »bedne« stvarnosti, a osećajući potrebu za buntom (to je ono za šta se u referatima kaže: treba usmeriti) oni prihvataju simboliku bit кошpozicija. Sve češće tekstovi ovih pesama nose u sebi skrivenu poruku i nažalost veoma uspešnu propagandu. Da nije ! ovo jedna od poruka L(UCY) in the S(ky) vvith the D( iamonds)? lli je YeMow Mellow samo pesma o »čarobnoj banani« jednoj od droga. U stvari, pričai ima bezbroj početaka i uvek jedan, neizbežan kraj. Prča je mala i tako treba da bude. I dobro je što je tako. Nije završena, ona zahteva preventivu. Mesto parole ostavljamo vam ovu pesmu »Nestajanje komad po komad«. Možda ne biste znali da je to »drogirana« poezija ali verujte. jeste, Pisao ju je dečak na Kalemegdanu, idrogiran. Tme mje važno, samo njegovih 17 godina. > * * * Lasta govorkinja izletela је, obogaćena sa nekoiiko podataka. Da bi se pritajila i ponovo p<vletela kada dođe 1et0...

MIRA VASOVIC MARKO NEDELJKOVIC

КО JE ZAISTA KRIV?

Srednjoškolske refleksije

SluŠamo predavanje jednog gimnazijskog profesora. U početku nam se čini da nismo dovoljno koncentrisani, ali posle nekoliko trenutaka uviđamo da nc možemo da »oživimo« svest i da održimo budnu pažnju. Njegova bezvoljnost postaje očigledna i mučna ne samo njemu već i svima nama. Više ne slušamo predavanje i predmet naše pažnje postaje profesorova ličnost. Nije nam jasno kako jedan čovek koji je svesno izabrao svoj poziv i dao sebi zadatak da radi savesno, zaboravlja na obečanja data samom sebi i pretvara se u mašinu za predavanje i ispitivanje. Naš profesor je potpuno odsutan i kad ispituje. On proziva redni broj u dnevniku a ne učenika. Spreman je pri ispitivanju da zahteva beznačajnasti, truži jednu formu i već unapred određen manir. On zahteva neprikosnoveno poštdvanje sopstvene terminologije, njegov komentar nije upućen učeniku več postoji samo zato da potvrdi njegove kvalitete i superiornost. Profesor tako ustvari odbija kontakt sa učenikom i od ovoga sc stvara atmosfera međusobnog nerazumcvanja. Neki profesori imaju stalan odnos nepoverenja prema učeniku. Taj stav je najuočljiviji kad sc pravdaju izostanci. Razredni starešina obično se tada pretvara u administrativca, u stvorenje bez dušc. On uvažava učonikove razlogc ali njegovo pravo mišljenje je drugačije i to on ne pokušava da sakrije. Njega ponekad više interesuju pečati i čitko napisana opravdanja ncco istina. Kad se nađe u situaciji da kažnjava, kad se od njega tra/i

objektivnost i jedan Ijudski stav, on zanemaruje učenika kao ličnos»t i gleda na njega samo kao na počinitelja jednog prekršaja. Kad odmerava kaznu, on ne želi da posmatra učenika kao čoveka, ne interesuje ga motivacija već samo čin. Učenikova »duša« je njemu nepoznata i on ne želi da prodre u nju, kao da se plaši da ne nađe nešto što učenika može donekle opravdati. Svaka učenikova lična inicijativa je u većini siučajeva nepoželjna. ON trcba samo da reprodukuje gradivo i da prihvata profesorov način mišljenja. Profesori obično neblakonaklono gledaju na lični stav učenika i često oštro reaguju kad on želi da istakne svoja shvatanja i kad interpretira gradivo na svoj način. Nije poželjno učili iz drugih knjiga, a postoji čak spisak »zabranjcnih« knjiga, Profesorska mašta je izmislila idealan tip učcnika i otuda se duga kcsa i mini suknje shvataju kao greh, Besmisleno je zaista toliko insistirati na spoljašnosti i zbog toga zanemarivati prave vrcdnosti. Cini nara se da je ponekad važnije učenikovo pokoravanje zamišljenom idealnom tipu nego znanje i kultura. Predavanje našeg profesora se završava, on umomo sklapa dnevnik i odlazi. Mi učenici se pitamo da li su sami profesori stvorili ovakvo stanje u školi, da li njihovi stavovi potiču iz njihovih ličnih shvatanja ili postoji nešto što je jače od njihove volje? A ako oni nisu krivi, ko je onda kriv?

ZORAN MINDEROVIĆ SLOBODAN ŽUNIĆ

1968/3

STUDENT