Студент

UBISTVO

Bilo je podne. Nisko sunce kao da se bese raziilo po celom nebu, čineći od njega ogromno, kipuće more. Kako je zemlja bila suva i nije bilo isparavanja, temperatura se poslednjih clana beše ustalila. Ni daška vetra. Ljudi su sc jedva vukli ulicama, uzavrelih mozgova, nervozni i pakosni kao muve. Tog podneva vraćao se s posla radnik Todor Bikov, čovečuljak obrastao u malje, lovac i pecaros. Znojav i umoran, teturao se prema svojoj kući, sanjajući o hladu u dvorištu, o hladnoj bunarskoj vodi, ručku i odmoru. Ninašta nije obraćao pažnju. Nikoga nije primećivao. Ali kada stiže pred svoju kuću i uzdahnu sa olakšicom on odjednom vide nešto što ga ne samo oneraspoloži, već gotovo dovede do ludila: vide, naime, da mu je neko, jamačno komšija Debeli Stanko, ukrao sunce. Besan, Todor Bikov zakuca na vrata svog suseda. Niko se ne odazva. On ponovo zakuca, sada jače, i pozva komšiju po imenu, glasoni koji nije obećavao ništa dobro, Najzad se sused pojavi. debeo i mrzovoljan. i reče: Šta je? Sta vičeš? Ciji je ono tamo duvan? reče Todoi Bikov. jedva se savlađujući, dok mu se znoj slivao sa lica. On je pokazivao skele duvana koje su stajair u debeloj hladovini javora posactenog ispred kuće Debelog Stanka. Ono? rcče Debeli Stanko. Vraga, valjda tvoj. Valjda? A onaj tamo, na suncu, ispred moje kuge? rr- Onaj je moj. Bravo! A jutros je, međutim, lamo bio moj. A sada nije. Da nije odleteo? Nije, reče razložno Debeii Stanko. zašlo bi odleteo? Nego. tvoj duvan je suv pa i sam vidiš, skoro suv pa. kao velim, daj da ga stavim malo u senku, a da moj stavim na njcgovo mcsto, ne bi li ga malo sunce uhvalilo. Jer. ispred moie kuće je senka, vidiš, od prokeltog drveta. Todor Bikov uzdrhta. Ni moj duvan nije suv. Ono je moie sunce. Kako si smeo da mi ga otmeš? štn vam li oteo? Samo malo. Ncma malo. Cije je ono sunce? Moje ili Ivoje?

Zacuvši svađu, na ulicu izađoše žene komšija, pa i one počeše da se svađaju, Okupi se dečurlija, okupiše se i besposJičari. -«• Ja sarn samo za časak, reče DebeJi Stanko. Nema tu za časak. To je moje sunce. Tako, a? Oterao si me sa sunca u senku, a sam si mi zaposeo sunce, i to kad nisam kod kučc, stavio si svoje skele ispod mog prozora, a raoje stavio u senku, da mi roba istrune. Gde to piše, a? Da sam znao đa si takav, reće Debeli Stanko uvređeno, ne bih nikad. Eh. klječo, jedan! Sta? Ko je klječo? Smesta da si mi oslobodio mesto. Hočeš da raoj duvan istrune u senci? Platičeš to meni. Misliš, tako je to. Ja po ceo đan i noč radim, treperim nad svakim Jistom đuvana, a čim se samo malo okrenem, on mi premesti duvan i zaposedne mi sunce, ispred mog vlastitog prozora, ispred nosa takoreči, a sve zato što se ispred njegove kuče šepuri javor. Zašto ne odsečeš to pi'okleto dnm? Nemaš računa; hočeš hladovinu, a hočeš i duvan da gajiš. Ne ide to zajedno, brajko. Pokazaću ja več tebi. Videčeš kako se krade sunce. Debeli Stanko uzdrhta od Jjutine. lako je bio čovek blage naravi, njega to ponavljanje reči moje sunce tako naljuti da poče da drhti od besa. Ko ti krade sunce, pacove? povika on na sav glas. Zar sunce može da se krade? Tvoje sunce tvoje sunce! Kako može sunce da bude tvoje? Sunce je božije, budalo jedna, ono je za svakog, ono je svačije. ono je sveopšte! Todor Bikov podskoči, kao oparen glupošču koju je izrekao njegov sused, Njemu odjednom bi jasno da Debeli Stanko hoče da ga namagarči, namerno se praveči da ne razume smisao reči moje sunce; i ne samo da hoče da ga namagarči, več ga i ovako bezobrazno ismeva pred javnošču, uplićući u sto to još i boga. Sta kažeš? prošišta on. Cije je sunce? Ponovi još jednom šta si rekao: čije je sunce ispred moje kuče? Božije? Daču ja tebi »božije«, lopužo! Svačije, hočeš reći. Bolje da si kazao da me svaki debeljko može terati s njega i na njemu stavljati svoj popišani duvan. Brojim do tri: hoćeš li prebaciti skele? Neču, reče Debeli Stanko, koji je, kao i tolike dobričine, bio tvrđoglav kao mazga. Sunce je za svakog i gotovo: ono je božije! To, je bilo previše. Todor Bikov polete na Debelog Stanka. Ali ovaj ga samo odgurnu i Todor Bikov se za čas nađe u prašini na ulici, zavaljen kao štene. On siknu poput zmije i ulete u kuću. Za njim ulete i njegova žena, koja na čas prekinu svoju svađu, boječi se zla, i nađe svog muža gde uzima lovačku pušku. šta je, domačine? povika ona patetično. Sta si naumio? Todor Bikov je odgurnu j izlete na ulicu. Beži, Debeli Stanko, povika žena jadnog tvrdoglavka. Todor je poludeo. übiće te. Neka übije, reče Debeli Stanko, dok mu gornja usna zaigra. Ako može. Baš da vid’m. Ako sme. Todor Bikov je več stajao isnred njeaa. žene počeše da vrište. Neki Ijudi pokušaše da Todoru Bikovu otmu pušku. Ali on je cikao, skačuči i preteći svakome ko mu se približi. Iz njegovog glasa moglo je da se pročita da se on nimalo ne šali. Narođ poče da se povlači. Nastade tišina, Na podnevnoj žegi, nasred ulicc. oznojeni i prašnjavi, dahćuči kao konji, staiali su jedan naspram drugog Debeli Stanko, koji je žmirkao očima, i Todor Bikov, koji, bled kao smrt, podiže pušku i nanišani u svog komšiju. A sađa, reče on, poslednji upamti: poslednji put te pitam: čiie je suncei đa li je moje ili nije moje. i hodeš U se maknuti s niega? Debeli Stanko zgrči ramena. Sunce je božije. reče tiho i... Odjeknu pucanj. Debeli Stanko, sa rukama u okrete se kao čigra i sruši nauznak. (Iz zhirke »IJ ZATVORU« knia ie nagradena prvom «’i"ndom na konkursu CK Saveza omladine Srbije). MITKO MADZUNKOV

PISMO O NESREĆI

Ij pravi Doma Staraca u Kragujevcu, 1 Radoja Domanovića ulica, Godine 1949. J Poštovana Upravo obraćam Vam se jer mi drugog /ivota nema zbog Pakosnika i Lopova i štetočina i jerbo mcgu da Vam kažem koje potpalio Mlin zvani Akcionarski. Naime stvar je ovako ž.ovem se Gospava po pre/.iinenu Radanović U >va blaženopočivšeg Riste Rileta takođe Radanovića trgovca nesrećno"preminuvšeg na dan 13 po starom kalcndaru novembra 1954 u svom vinogradu. što neki moj vajni posinak Midule mlinar i žena mu rospija Jtila imentovana i kao Karakondžula kažu da se obesio zbog što bio bankrot Nije Istina jer oće da ga ocrne. Devojačko mi je prezime Barjaktarević majka mi se zvala Živadinka a olac Nikodije opšlinski delovođa u selo Batunje Onaj što je prvi u okrugu kupio vršalicu s par nu mašinu o čem svedoče matične knjige. Naime moj pokojni Rista Rile Radanović trgovac ovdašnji što je držo mešovitu radnju Kod Gružanina na uglu ulice kralja Petra starog i Kifla sokačeta kad se od života rastavio zbog grudi ostavio mi kao svojoj Udovici brez dcce jednu kuču od četiri sobe u blizini Mlina zvanog Akcionarski ondak tri ektara prvoklasnc zemlje u Donju Sabantu odma kod vodenice Belisava Markovića koju izdajem napolak onda jedan srednje star vinograd od četres ari na putu za Majinić i uopšte ine zbrinuo do groba. I tako sam ostala sama u kući u blizini Mlina zvanog Akcionarski pošto sam sluškinji Milki odma otkazala i počelo da se priča po komšiluku kako ja imam dukati napoleoni u čarapu koju držim pod dušekom i kako bi ncko trebao da me übije i opljačka. Meni lo niko nije rekao u lice al znam ja moj komšiluk. Zbog toga sam poslušala savet gospodina Sotioniča bivšeg trgovca s cipelama sada poslov r ođu u tetstilnu radnju Budućnost Naime uzela sam u kuću pomenutog mlinara M:duleta golača brez ičega i ženu mu Julu sada servirku u narodnoj kujni Prvi Maj a pod uslovima sledećim Da me neguju i paze za moga života udovičkog a ja im u testament što je kod advokata Roloviča sve ostavljam to jest kuću blizu Mlina zv’anog Akcionarski tri ektara pivoklasne zemlje u Donju Sabantu i četres ari srednje starog vinograda na putu za Majinić. Poštovana Upravo bilo je to godine Tries Osme kad sam počela da poboljevam od bubrezi i bešiku i da lecam što može da potvrdi doktor Vulkan sa stanom i ordinacijom u ulici Titovoj 135 koji me lečio i još me leči. Naime spočetka sve je bilo lepo Midule radio u mlin ko i sada a rospija Jula ondak sedela kod kuče i grejala mi cigle i masirala vene na nogaina i pazila me ko rođenu A Midula kad dođe iščetka brašno pa cepa drva pa rilja i kopa po bašti pa opravlja tarabu Sto može da potvrdi gospodin Sofronić koji ga meni i preporučio kao svog daljnogrođaka Grom ga spržio dabogda. A 1 na ; šo rat okupacija i Nemci pa glad i muka pa došli partizani i trgovcima oduzeli

radnje pa i onom Goliću štu preoleo radnju raom pokojnom Risti Riletu. Okrenuo se svet tumbe i došlo poslednje vreme ko što piše u Sveto Pismo. Midule posto neki tamo drmator pa počeo da mi odgovara kad mu nešto zapovedim pa zaposlio Julu ko servirku u narodnoj kujni pa se učlanio u neke frontovce pa čak jednom reko meni Esplotatorko iako sam stara žena i bolesna od bubrezi i bešiku. Našta sam ja rekla Za imanje i kuću i vinograd ima da se übrišeš sa sve radničku klasu A on dreknuo Sad je narodna vlas i sve pripada nama A ja sam rekla Ne tiče me se čija je vlas al kuća i vinograd i ona tri ektara su moji i pred bogom i pred Ijudima pa makar došo sam Staljin A on me ondak opsovo ružno ovako Kontrarevolucijo. Gospodin Sofronič mi posle reko Šta se može gospođo sila je njihova al čemo se mi predratni već nekako snači. I on se snašao Poštovana Upravo ier mu sinovi otišli u komuniste a ćerke poudavo sve za samc Sekretare. A ja sam naime pošto sam zakonita udovica Riste Rileta Radakvića trgovca ovdašnjeg i cenjenog čoveka podviknula belu zoru Miduletu kad rospija Jula nije tela da mi masira vene i greie cigle Napolie iz moju kučn oboje I on se ka uplašio i übledeo al rospija Jula kaže More do boga će se tužirao vredi ovo naše rmbanjc iedanaes godina više ncg svc tvoje A posle Midule kaže Nije stvar čiia tc nego onoga što radi na njoj. Još dodao Midule Mlin pre rata bio Akcionarski znači buržuiski a sađ je radnički i svaki radni čovek iraa pravo da s njega radi šta oče volj mu da ga nroda volj mu da ga upali. To samo naprim'er Pošto vana Upravo. Cula sam još mnogo opasnc stvari iz njegovije usta otkad živimo odvojeno u istoj kući Oni u dve sobe s ulice a ja u moje dve prema bašti i oni mi pakoste svaki dan. Naime čujem kako rosnija Jula reži što ne srkneš bedo da te se kurtališemo jed?ma A ja sam žena udovica stara pa bolesne od bubrezi i bešiku pa mi stalno dolazi doktor Vulkan. Ovako nemočna idem sama na pijac pa sama kuvam pa sama spremam pa sama grejem ciglc i masiram vene i jošte stalno strepim da me Midule noću ne zakolje pošto se priča kako ja držim dukati napoleoni u čarani pod dušekom. A preksinoč na ; me kad se ono Mlin zvani Akcio narski upalio ja se probudila usred noči pošto imam lak san i čujem kako Midule kaže rospiji Juli Eto najzad su ga uždili. Ona kaže Znaln sam A Miđule veli Znao sam i ja. lako mi vrata bila zaključana ipak sam dogurala do njih dvokrilni šifonjer i gostinski astal. Naimo Poštovana Upravo čim se razvidelo odma sam sela da Vam pišem i da Vas zamolim sledeče Pošto nisam siguma za svoj život molim Vas da me primite u Dom Staraca al da ne zna Midule ni Jula ni pokvarenjaci i Lopovi i Übiici iz komšiluka Ja ću da Vam odma prepišem kod advokata Rolovića pošto pocepam onaj stari testament kuču sa četiri sobe u blizini Mlina zvtmog Akcionarski i tri ektara dobre zemljc u Donju Sabantu i stari \inograd od četres ari na putu za Majinić. Inače mi živcta nema. Stoga požuritc Poštovana Upravo. Gospava Uđova Riste Rileta Radanovića trgovca ovdašnjega čerka Nikodija Barjaktarevića So* lunca iz sela Batunja na dan 15 maja po starom kalendaru Godine 1949. I jpš ovo Midule sigurio nije sam zapalio Mlin zvani Akcionarski Naime ima danaske svakojakije luujara koje dolaze kod njega uveče i sede i pevaju Nečija se polomiše kola Kralja petra i milana grola i kartaju se ato su Bog : ć milicajac Raka biletar u bioskop Radnički Dom vodnik Ćira Bugarin sin Simica pekara telefonistkinia Enna i servirka takođe u Prvi Maj Živkica i još đve osobe u šoferskim bundama Jedna ima sloml jen nos .. ; w VIDOSAV STEVANOVIC

Tri pesme

RASKRŠĆE Ocl ncmiloaida >vim pravciraa ide, Širi se ko vreme, grči se i grči, Lepota praznine oku mi se sviđe, Jer kad cveta ncma mirisu se trči. Sinuše oiseri sred gradnog jaza, Zov iz stare priče toplinom me mami. Opomenut srcem što nevolju kaza, Spasavam se sebe u zimskoj osami. Putovanje. Grob. Crna uspavanka. Brođolnmnik srcem. Usahnule ruke Liubavi opaka, smrt ie plet : sanka. (Mene život plaši jačinom odluke.)

K O Š M fi R 0, zar je to strava, zar tu ima Hrista, 0, zar mi to vapaj kroz moždinu ječi? Shvati glavo tužna. moja kob je čista Jer srebrnim dahom iz nje smrt me leči. A to je pustmja što mi srce kvari; Zazorila noc je svilenim jaukom, Mc.ia hlaga duša s Nirvanom se pari, Samu umljc Iraje sa stravičnom mukom Gle, tu je početak, poćinje na kraju, \ r rb grla mi pozno otkucava inje. Moja svcst se top’, umirem u raju, Dok rnore i/ glave izliva se sinje. Ostavljen da umrem viseci ua struni Vtoline stare koja smrt reliva, Viđim okom zveri da se s lica kruni Sioj za slojem rnaske što istinu skriva. Boli, vriskom boli istrošeno hiće; Zar ima spasenia, zar ima spasenja? Da usno ledena! Ko poljuhar sviče Ta naga istina što se u prah menja.

TAMNICA SVESTI Dok se koža ko list stresa, Dok izleću cme ptice, Iz mog gorkog sivog mesa Ja otkrivam svoje lice. Iznad mene nebo ćuti, Reči zemljom pokrivene; Telo silom dušu muti, Mesto cveća kamen vene. Kazna sebe pronalazi, Zapevala, gle, žar-ptica. Jedva vidni putokazi Lebde tužno. Nebesnica Neka stara zalud teži Da se nebo ne rasipa, Jer je cilj u ravnoteži, Jer još cveta šemer-lipa. Teskoba mi tiho struji, Iz mene se zlato toči. Sarao iznad uma huji Krikom slika: zgasie oči. Pustinja mi snagu smrvi, U lobanji lepet krila. Nas*aniše telo crvi: Slutnja sebe potvrdila. RADOMIR FtT.MK

BAŠTENSKI MIG U basti, kad sunce nebom lunja, Staklena leja blješti, A kao odsajaj velikog povodnja, Kad padne veče, podmuklo se smeši. Ne valja ni da mineš onuda Bez nužde: kao hidra cveće imutra raste; Ono što puzi, žari, probada I širi krakove jogunaste. Sarao jednom osvrni se, osvmi: Cvetovi kroz lornjon, kao iz groba, Stalno ti prete, namiguju, čkilje... Preko njih, zar, potop iz dubina mračnih Zaveštava tebi utroba? Posle, batali to: plimu i oseku svih mena Otrpi u duši; Starkelja rat, zgasli svetovi, Sta može tu dušu da uguši?! U bašti kad sunce nebom lunja Staklena leja blješti, A kao odsajaj budućih povodnja Kad padne veče podmuklo se smeši. IVAN RASTEGORAC

ISIDORU DIKASU

OELIĆ JEDAN PISMA UPUĆENOG DAVNO

čerez jednog ludila, mnoštva blagočastija. I tkanja minulih godina, raznetog po mojerau telu i duši. Sada se zbira i taJoži po zidovirna okolnih soba, kojima se predajem šaraućen, ostareo, zboranih ustiju. Cerez vitkog stasa. Kada ulaziš u gradsku biblioteku, kada zaklanjaš oči svojc debelim staklima koja. razbiješ li ih i posečeš li njima ruke, mogu od tvojega tela, i duše, da rasture pepeo na sve strane. Čerez milosrđa svijeh onijeh mladica mojega nedanja. Cerez svijeh ujdurmi i poganih srebroljubaca. Me hvata snažna drhtavica i baca me u ponor. i svrši sa mnom obredni zadatak rekavši posleđnju reč: Da jeste onome koji se od jutra upućuje smelo u crvenc \inograde sva blagodet sunca, da jeste, uznoseći se, njegov prvorođeni sin ncstao u prostranim divljinama, da jeste nemušti govor, kao i bele čarlame, pozđravio proslavljene posetioce cirkuske, da jeste u magli brzotečnpj gubila se naša ijednička posmrena figura, kao pri hlebu vrazi, kao pri svetlostj tamničari, đa jeste sasvim iz taloga... MILUTIN PETROVIC

8

STUDENT 1968/4