Студент
(Nastavak sa 8. strane)
Studentski pokret u Evropi
đenata u upravljanju univerzitetom. S druge strane, studentski pokret je svakako dao veliki doprinos oživljavanju socijalističke ideje u Zapadnoj Evropi. Danas socijalistička revolucija i uopšte društveni preobražaj kaoitalističkih zemalja, kao i preobražaj etatističkih socijalističkih država, predstavlja ne samo temu za naučne skupove i diskusije intelektualaca, već i realnu mogućnost za borbu i stu dentskih i radničkih pokreta. To je takođe doprinelo i velikoj diskusiji u okviru komunističkih partija koje su bile na putu da sasvim izgube svoju rev«> lucionamu suštmu i da postanu konzervativno-birokratske kla sične i artijske organiracije.
VLADIMIR GLIGOROV
Stvaralačkl napori, zanat i šverc
(Nastavak sa 1. strane)
vestio sam mogućnost te vrste odgovornosti stvaraoca pred delom. Raznovrsnost i savremenost tema i ideja u filmovima koji su ove godine prikazani na Festivalu jugoslovenskog filma u Puli, i te iste odlike našeg filma uopšte, naroči'o od 1965. godine, navode na zaključak da u našem društvu postoji bliska veza između proklamovane društvenopolitičke i stvaralačke slobode i da je otuda odgovornost filmskih stvaralaca poprimila mnoga socijalna i politička obeležja. U prilog tom zaključku ide i činjenica da se o našem filmu još uvek sudi uglavnom globalno: najpre sa stanovišta društvenih i političkih ideja (ove godine filmska kritika isticala je ideološki smisao antidogmatizma i uzimala ga kao polazni es'etički kriterijum), a tek posle i sa stanovišta umetničke ostvarenosti. Međutim, upravo takvo pojednostavljeno (»podruštvljeno«) i skoro ozakonjeno shvatanje filmskog stvaralaštva uslovljava, između ostalog, da naš film stalno čini ustupke mediokritetskom mišljenju i potrebama koje formiraju potrošački mentalitet, i da zbog toga u njemu u pravom smislu reči caruiu (ne izuzimaiući sasvim ni najčasnije primere) formalna ovovreme nost i prakticizam. Sociialna i ideološko-politička obeležja filma i njegova formalna vezanost (konkretnošću filmske slike) za Ijudsku sudbinu, sami po sebi uopšte ne doprinose njegovoj umetničkoj vrcdnosti, a samim tim ni uspostavljanju stvarnog odnosa, kreativnog, između društva (u krajnjoj liniji gledaoca) i filmske umetnosti. U filmskom stvaralaštvu, naime, umetnička transoozicija podrazumeva dosledno (beskompromisno, ne cakatorsko) filmsko izražavanje autentičnih obcležja (ideja) realnosti koju čovek kao potencijalno stvaralačko biće živi. I tek kad je ta realnost koju čovek, živi, u slobodnom unutrašnjem odnosu sa onom u kojoj živi (taj odnos određuje potrebnu autocenzuru i odgovornost), potencijalno stvaralačko biće postaje filmski stvaralac, a pome- 1 nuta autjMitična obcležja ispoljavaju se u f'lmti kao »pokazatcIji« umetničkih vrednosti. U isto vreme, manja ili veća »oštećenja« autentičnosti tih obeležja pokazuju se kao »mera« vrednosti: što su »oštećenja« manja, vrednost je veća, (U »Skupljačima perja«, na primer, snma zamisao venčanja bila je od nečega zavisna i kao takva predstavIjala je moguće »ošlećenje«, a njena realizacija s lakrdiiaškim karakterom popa koji bukvalno ideološki propagira sopstvenu prevaziđenost u ovom vremenu, predstavlja kcnkretno, i to veliko »oštććenje« umetničke vrednosti filma. Veliko, zato što se jedna umetnička realnost, njen ambijent, niena zloslutna atmosfera i tragičnomihilistički viđena Ijudska sudbina u njoj nasilno vezuju i privremeno podređuju jednoj ograničenoj vremenskoj realnosti, čiji ideološki optiniizam prenebregava individualne Ijuđske sudbine i čije će prisustvo u filmu, izvan ovog vremena, zahtevati iz\ T esna istorijska objašnjenja). Dakle, tek nakon procesa utvrđivanja ove »mere« vrednosti filma (osnovni cilj te »kritičke« akcije jeste revolucionisanje okolnosti koje su ; izvršile »oštcćenje«), na osnovm sada već umetničkog kvaliteta obeležja i na osnovu stepena idejne »nepomirljivosti« umetni- j čke realnosti sa realnošću tre- i nutka u kome se pojavila, mo- \ đ guće je govoriti o pripadnosti umetnosti vremenu, tj. o »angaiovanom« filmu. (U filmu »Kad buđem mrtav i beo«, socijalni ambijent i ideje koje vladaju u njemu .odnosno životna »načela« kako glavne tako i ostalih ličnosti iz tog ambijenta, direktno se sukobljavaju sa vladaiućim, pozitivistički shvaćenim idejama o socijalističkom razvitku dru-stya). A što je ta idejna »nepo-1 mirljivost« kvalitetnija i integralniia, proklamovana društveno-političica sloboda sve je manje tolcrantna prema stvaraiačkoj slobodi. U tom smislu, sumnjiv je umetnički karakter svakog filma koji je pozitivno ocenjen sa stanovišta trenu‘ka sociialne i političke angažovanosti, ili je pak, privremen karakter same takve ocene u slučaju proverene umctničke vrednosti filma. (Drastičan primer za prvi slučaj predstavljaju filmovi P. Dordeviča, a naročito »Podne«. Za dntgi slu Čaj teško je naći primcr u oblasU filma, ali ga unekoliko može da zameni nrimer neujednačene, promenljive suđ-1
bme Solženjicinovih romana.) Dakle, onim svojim karakteristikama kojima se, stvaralački transponovanim, kritički vezuje za vreme svog nas'anka, film kao umetnička realnost sukoblja va se sa vladajućom ideologijom 1 cesto (srazmerno stvaralačkoj tolerantnosti te ideologije) zbog toga nije u mogućnosti da se dovoljno angažuje u kreiranju odnosa sa gledaocima. I upravo to moguće konkretno ograničavanje stvaralačke slobode posreduje, stvaralačkom potencijalu, naravno, srazmerno u razvoju prakticističkcg karaktera aulocenzure, koja automatski čini stvaraoca nedovolino odgovornim prema filmu kao umetničkoj celini. A te promene degradirane stvaralačke autocenzure, odnosno njenih »tvorevina« u filmu, dokopavaju se zanatlije i šverceri kao vrline nomoću koie i na osnovu koje stiču, naročito šverceri, neograničenu »stvaralačku« slobodu za pravlienie filmova sa socijalnom i političkom nrohlematikom. U tom pogledu i na tom planu, najveću odpovornost za halapljivost notrošačkog mentalite‘a i bujanje filmskog socijalncg kiča (pre distributera i producenata) snose stvaraoci. Izuzev »Sunčanog krika«, a jednim delom svoga smisla i »Nevinosti bez zaštite«, svi ostali filmovi iz Arene »govore« o individualncm (tu i tamo i kolektivnom) Ijudskom nostojanju i sudbini. Autori tih filmova tragali su prema svojim afinitetima i sposobnostima za odgovaraiućim socijalnim ambiientima, više nego što su nastojali da ih filmskim sredstvima ostvare. Osim u filmu »Kad budem mrtav i beo« i donekle u filmovima »Mali vojnici« i »Pohod« u svima ostalim viđenje i shvatanje Ijudskog postojanja realizovano je manje-više uz pomoć stereotipnog mehanizma »prelomnog« trenutka koji svojim manjc-više klasičnim karakterom nameće isti takav moralni zaplet (dramsku strukturu) i zahteva ista takva sredstva (dramske glumce i psihološku motivaciju). Počev od istorijski naiudaljeniieg nojedinačnog i kolektivnog »prelamanja« pobune protiv bega tiranina (»Makedonska krvava svadba«) pa preko očevog odlučivanja između Ijubavi prema sinu i moralnih obaveza prema običajima i odgovaraiućih sinovlievih prelamanja (»Vuk sa Prokletija«), ideoloških lomova i prelamanja Ijudi u prelomnoj 1948. (»Podne«), loma kičme i moralnog loma društva (»U raskoraku«), imancntnog slamanja centralizma u tročlanom prelamanju duše bivšeg provincijskog »malog boga« (»Pre istirie«), iskonskog loma u duši i telu jedne bedinerke (»Tri sata za Ijubav«) I i tako dalje, do prelamanja sa rodnom grudom (»Sunce tuđeg neba«), svi ti filmovi razlikuju se u osnovi jedino po mestu »preloma« u strukturi filma. Sto je »prelomni« trenutak ili situacija bliže početku ili kraju vremenskog trajanja filma, dramska struktura je stercotipnija i više podređena glumcima i glumi te tako i više potrošačka. Poseban kuriozitet predstavlja »dramski« zaplet u filmu »Pre istine«, čijem je inače scenariju dodeljena »Zlatna Arena«. Jedan od tri prelomna trenutka i osnovni, u isto vreme, prouzrokovan je smradom četnika koji je pred streljanje izvršio vebku nuždu u gaće. U slučaju »Podneva« centriranje preloma nametalo je isto tako stereotipnu ulazno-silaznu dramsku transpozidju, ali je »inventivni« režiser uspeo da, proizvoljnim molerisanjem tragičnog karaktera samog preloma (događaja iz najbliže političke prošlosti) i njegovim farsičnoklovnovskim »slrukturiranjem«, dovede u sukob predmet i način transpozicije i da već samim tim ukine mogućnost umetničke transpozicije.
ILIJA MOUKOVIC
Ares i Diomed
Stavio sam na glavu kacigu sa crvenom grivom i pošao u b tku ne časeći ni časa. Prolazeći pored nekakve 1 bare jasno sam video svoj lik ; na površinu vode i zaklju&o da sam za bitku sasvim dobro pripremljen, jer sam izgledao doista strašno: koža mi je gotovo u potpunosti bila prekrivena Hefestovom bakamom rukotvorinom. Dobro se sećam da sam još onda zapazio da mi je gorna površini vode i zaključio da voljno je bilo nagnuti se na bilo koju stranu pa da jedan deo ko že oko pojasa ostane nepokriven, ali sam tada tome pridavao malo pažnje. Smetala mi je jedino griva. Imao sam više razloga da budem nezadovoljan njome; što je najvažniie, nije u sebi imala ničeg konjskog, kao da je uradio poslednji zemaljsik vlasuljar. Kad zatresem glavom, ona se razbaruši i razleti na sve strane, padajući mi na oči, pa sam morao da je skrat m što i ućinih, na licu mesta. Zbog toga sam ušao u bitku sa priličnim zakašnjenjem, Dan je b;o sunčan, vonjalo je na znoj što se potocima cedio sa Ijudskih tela pod oklonom, teškim za njihove slabe udove. Od tog silnog vonja miris krvi se šte nije ni osečao. žedan nje, uletao sam u najgušče redove ratnika i nabijao ih na svoje oštro koplie. Kad sam udario jednoga jadov'a u sjajnome oklopu, krv je tako šiknula tz rane 1 poprskala me, kao da sam zaklao vola! On je sigurno bio kasapin ili bar kralj, poŠto se tolika količina krvi retko susreče kod Ijudi. Tck me je ovo übistvo malo razgalilo. Pobio sam bar nekoliko stotina tih nazovi ratnika, kad nalđe ovaj Diomed: dok sam se sagnuo đa izvadim koplje iz jedne krvave mešine, pogoidi me u nczašličenu slabinu i to duboko. da jc iz rane stala odmah obilno teći ambrozija i mešati se sa... sa Ijudskom krvliu! O daljoj borbi niie moglo biti nd govora; ščepah ga i dovukoh ovamo na Olimp, najkraćim putem. Ne mogu da samo radi niega ponovo silazim na zemlju. Cim mi izvidaš ranu, osvetiću mu se za bol koju mi je naneo«. »80l je morala biti veoma velika usudi se da ga prekine Diomed jer si jauknuo tako snažno kao da je u isti mah jauknulo bar deset hiliada Ijudi. Svi mi, Ahejci i Trojanci, čim smo čull tvoi jauk, prestadosmo sa borbom i počesmo drhtati od straha. Bilo je doista jezivo«. »Onaj koii može sam da pobije deset hiljada može i da ja-, ukne za sve njih« odgovori A- 1 res, zagledan nece dole u oblake što sn se sa svlh strana okruživali Olimp. »Doista vrlo čudno«. »Sta te to čudi«? »Nisam imao utisak da se sam borim protiv deset hiljada ratnika odjednom«. »Nemaš se čemu čuditl, Peeone, skači! Cim mi zaleči ovu ranu možeš sa sigurnošču da ra čunaš da ćeš se boriti protiv deset hiljada ratnika«. Zatim Ares skide sa sebe kacigu i gomji oklop, u čemu mu je i lekar, Deeon, pomogao, pa leže na leđa. Peeon stavi pored sebe nekakvu bočicu i zadiže mu košulju tako da se rana jasno videla. Za Diomeda je ovaj prizor bio izuzetno zanimliiv; prvi put u životu video je ispred sebe opružcna moćnoga boca. Videti Peeona na delu nije takođe mala stvar. E>ugo je opipavao ranjeno mesto i kad se uverio da je kost ostala nepovređena, natopi ranu nekakvom mrkom tečnošću iz one bočice. Na bolesniku se jasno videlo da ga ova tečnost umiruje; sasvim se omistio i zauzco tako ugodan polažaj đa je odmah zaspao; uskoro se začu i njegovo glasno hrkanje. Peeon ponosito i prljateljski pogleda u Diomeda, stavi na ranu još malo one tečnosti, pa se odmače i sede na jedan obližnii kamen. Ohrabren takvim pogledom, Diomed mu priđe i čučnu pored njega. »Kroz jedan sat biče potpuno zdrav« reče Peeon gledajući u sunce. »Mora da ti je koplje bilo dobro naoštreno kad si uspeo da niime zaparaš njegovu kožu. Tzgleda onako sjajna i meka, ali je u stvari otporna kao kod krokodila.« »Ja mu I nisam zadao neku ranu, što me doista čudi, jer sam ga udario iz velike blizine. Kod nas takvu ranu zovu ogrebotma«. »On je sin Divov. Time je sve rečeno«. Ovo; »Time je sve rečeno« izgovorio je sa šapatom, tako da ga je Diomed jedva čuo; on shvati da Peeon ne želi da o ovo me v!še govori. Mučila ga ie radoznalost: šta je sa onim. »Time je sve rečeno« hteo Peeon đa kaže. Da li to znači da, kad je u pitanju Divov sin, mora voditi računa i o najmanjoj njego-
j voj ogrebotini, ili da je samo Divovom sinu dato da ima kroI kodilsku kožu? 11i... Peeon je za pazio njegovu uznemirenost i 1/ dao: »Hiljadu puta sam čuo kako mu pred svim bogovima Div preti Tartarom, ali s\-i smo odlično znali da je to samo pretnja i da je on od Tartara dalje nego bilo ko od nas«. Diomed je osetio potrebu da se izvini: »Mislim da nnsam učinio ništa. Kad sam na njega potegao koplje, nisam ni znao ko je predamnom; da je on bog zakijučio sam tek po jauku«, Umcsto odgovom, Peeon ustade 5 ode nekud. tako da Diomed ostađe sam. Nijc više hteo đa m’sli. pa nammi punu šaku kamičaka i poče ih hacati. jedan po iedan, isnred sebe. Ali, brao sa tim nrestade; pomerajući desnu ruku, oseti u ramenu liuli bol i po niegovoj iačini zaključi da je vršak Pandarovc strele morao ostati negde duboko u mesu. Ranu nije ni osećao u jeku bitke. Sad sc ohlad’la i hočela ga ie nesnosno bolcti. Peeonova tečnost bi mu sigumo p<> rrogla, pa ode do mesta gde je ležao Ares i lako nade boćicu. Međutim, samom sebi ndje mogao pomoči, poSto sc rana nalazila na leđima, van dohvata ruke. Uz to. morao bi skinuti oklon, a teško đa bi sam, ovako ranjen, uspeo u tome. Vrati bočicu Ijut na samog sebe zbop još jednoc uzaludnog nanora. Ares je tvrdo. spavao i očito se na nekog liutio u snu, sudeči no nokunljemm obrvama. Sagnu se i pogleda mu ranu: bila je skoro sasvim unrnvo onako kako je Peeon predvideo, »Cudno je da sam ga ranio mkom za koju 1e 1 rajmanji kamičak nostao nretežak. I to njepa, sa krokodilskom kožom« pomisli i vrati se nn nrertnšnie mcsto. se snustio m zemlju, ali inak oscti onu bol i o* ncmočao nri<mšf*no ieknu. Bilo mu je nešto lakše i htede iftčnti ioš. ali mu luna koia se čula iz kuč’cc na brerru, više nlega. dade do znania da niie sam. Neko ie m\momf»mo lunao gvoždem o scvožde, očito maistorski, jer je zvuk koji ie u interval'ma donirao do niegmdh ušiju, bio stalno iste jačine. Knd bi rado hi se nopeo do one kučice i vldeo .šta se tamo pUnrema. Radoznalo se osvrtao oko scbe. ali pi’e mocao vidrti ništa od boravišfa bogova. Nekohko kućica, zbiienih iedna uz, drugu na samom vrhu nlanine, svedočilo je 0 tome da ?e krai naselien; inače. svuda okolo b'la ; e nrava pu stoš, ni od života. Gore nije vodio nikakav put: znbasto stem'e je bleštalo na suncu mctalnim siajem i verovatno zatva ralo svaki motfučl pmlaz. pa Diomed nomsli kako Olirnnu ništa nije bliži od bMo koc Ahcica koii je ostao dole, pod z’dinama Troie. »Mora mu se nrići ovako blizu da bi se viđelo koliko je nedostižan. Blti u podnožiu planine i rvosmatrati kako joj se vrh gubi negde u oblacima, neunoredivo je lakše nego čamiti ovde, nod samim vrhom i kriviti vrat kao konj, slep na jedno oko«. je gledati naviše iz ležečeg stava. Iz iedne ođ kućica, beličast dim dizao se slobodno u vis. Tck je sad da niiedna kučica na bregu nema prozora, niti se igde mocao zana/iti bilo kakav otvor: zidovi su izgledali tako kao da je čitavu kuču kakav vešt majstor isklesao iz jednog komada stene. Kuče su morale biti grdno vclike samo su se njemu, zbop visine na kojoi su se nalazile, činile malenim. »One nemaiu krov« zaključi. zadovoljan što ie rešio bar iednu zagonetku. »Doimed, Tideiev sin, ie prvi od svih smrtnih Ijudi doznao da kuče boeova nemaju krov. On to nije video ali je zaključio oo dimu koji je slobodno izlaizo. ničim neometan. To se nc može videti iz nodnožia«. Pmči se po zcmlji koliko je dug 1 širok i oseti da mu se vrača samonouzdanje... Ležao ic nekada tako na njivi pored kuče i budno posmatrao iedan mra\nniak, kao Sto se posmatra taina. Mravi su izlazili iz bezhrojnlh hođnika i natrag se vraćali, ne zaustavljaiući se ni za trenutak. Oni žive vrlo kratko na nemaju vremena za gubljenie. Niemu, Diomcdu, život dozvoliava da či tave sate nrovodi u dokolici ne radeči ništa jer on ima tohko mnogo vremena da sebi može dozvoliti izvestan luksuz, Ne rođiti se kao mrav znači biti u izu zetnom preimućstvu, smatrati sebe gotovo za besmrtnika. Jedan mrav, manii od ostalih, vukao je za sobom trsku bar đeset nuta veću od sebe, na vrlo hrabar i odlučan način«. On je Tidej među mravima, junačan kao moj otac, koji se. iako malog rasta, istakao u raznim boievima. Kadmeici ćr ga namtlti dok su živi. Lako je žanazib da u mraviniaku vlada savršen poredak i da svaki od mrava sa-
vesno obavlja svoj deo posla. Teško mu pada pomisao da se , taj napor čini uzalud, ma šta o tome izjavila njihova logika. ; Vrzmali su se tamo amo, zaoku- ; pljeni poslom, ne opažajuoi nje-' Najverovatnije: smetala mu je govo prisustvo. Zatim je ustao i mrav : njac dobro izgazio nogama. Ko zna zašto? ona savršena harmonija koja je koja je vladala u mravinjaku. »Mali nered nije nikada suvišan, red će se uspostaviti sam od sebe«.., Sigumo je onda pobio bar deset hiljada mrava, ako ne i više; on, besmrtni Diomed, učinio je toliki pokor i mirao se vratio na »Olimp«, legao na postelju i, dok mu je žena u kuhinji spremala ručak, lupkajući su dovima, zaspao je kao jagnje. To se zove biti bog; razlika je u tome što kod njega, na »Olimpu«, kuće imaiu krov... Pošto ga je rana neizdržljivo tištala, okrenu se na bok, ali bez uspeha; tištala ga je i dalje nesmanjenom žestinom. Pokuša da ustane, ali je uspeo da se samo ma-10 izdigne na laktovima: pred očima su mu iskakali crveni kolutovi, pa se ponovo opruži, potpuno iscrpljen. »Ne vredi se truditi: ovde je ionako sve nepoznato. Olimp je mravinjak i treba ga izgaziti nogama«. Nije mogao da utvrdi koliko ie vremena bio u nesvesti. Dobro se sećao da je Sumce stajajalo na istom mestu, ali to nije značilo ništa; ovde omo mikada ne zalazi. Ares je još uvck spavao. Bar se nije morao plašiti njegove osvete: dok se on ispava, od njega če ostati samo kosti, đobro izbeljene na suncu. Ko bi mogao i sanjati da sat mo že toliko dugo da traje? I Šta če mu ovaj njegov časovnik, koga je osečao hegde duboko u sebi, kađ njegovi otkucaii viSe ne važe? Moralo je proći više časova nego što ima prstiju na obc ruke, a Peeona nije bilo! Oblaci su se negde dole žestoko sudarali i najahlvali jedan na dmgog. ponovo se razdvajali, pa Diomcd za trenufak uspe da zapazi parče modrog ncba, Put naniže je veoma dug i on, bcz božje pomoči, ne može ni pomišlja 11 na povratak. Ako bude bio te sreče da preživi i vrati se natrag u logor, dobro če se čuvati
toga da übuduće čina junačka I dela. »Ne vredi se truditi«. PoI misao da bi svaki živi stvor sve dao zato da se nađe na njegovom mestu natera ga da se osmehne. Menelaj bi dao svoju lepu Jelenu a Ahilej, bez srdžbe Briseidu. Imao bi dovoljno snage da oštricom svog noža ureže sam u stenu kakav zgodan natpis u onom stilu: »Putniče, kad dođeš...« Ali, putnik neće doći; ovamo se ne dolazi. I sami bogovi retko ovde navraćaju; dođu malo da se izleže, jer ovdc je ravna dolina, i brže bolje odu naviše. Mogu bar sad da navrate; smrtnom čoveku treba hrane., a ni u kakvom slučaju se za njega ne može kazati da je banuo kao nezvani gost... Samo su nodzemni bogovi dostojni obožavanja i iedino njima treba prinositi žrtve«. Gonila ga je nužda, pa je morao ustati. Kad mu je to uspelo, odgega do obližnje stene i, pošto sikde čakšire, čučnu, pridržavaiući se rukom za njenu ivicu. Ako se Ares iznenada probndi, može videti samo njegovu ruku. Osećao se kao putnik u nenoznatom gradu koji ne zna gde je nhžnik, pa je, u strahu da ga neko ne vidi, našao kakav mračan kutak. Bar ovde su te njeeove nrirodne potrebe mogle malo i da ponričekaju. Kad je zakopčao čakšire okrenuo se i posledao u izmet. iza sebe, Kao u vlastiti zanis. »Covek ne može nigde da dođe a da sve ne ogadi«. Prote'rnuo se i, čim se vratio, leže. Bilo mu je znatno lakše, jer oseti kako ga hvata dremež. Zasnao je sa pomišlju da ovako više ne iđe i da od njega zaista nije lepo što je ovako izigrao poverenje bogova. Kada se probudio, video je iznad scbe mirno Peeonovo lice, pa se oseti krivim. Ali, pošto mu ovai n'ie rekao ništa, bi mu lakše. Sve je sad video u dmgojačijoj svetlosti. Ares je ioš uvek spavao, gore ie lupalo kao u kovačnici, oblaci su se suđarali i dalje... Osećao jc strahovitu elad. Osvrćući se okolo reče Peeonu: »Za gajenje prosa ovo je mesto vrlo pogodno«.
MILAN KOVACEVIĆ
SK i samoupravljanje na Univerzitetu
(NASTAVAK SA 3, BTRANE)
đent često gubi vreme za studije, bcz prave koristi na drugoj strani. AngaŽivanje mora biti zasnovano na svcsti o vlastitom interesu. Doklegod sludenti ne vide da od njihovog glasa zavise odluke, neče se angažovati. Studentska reč mora biti ne samo prisutna nego i poštovana, što se može postiči samo preko sasvim određcnih samoupravnih prava i dužnosti.
0 CEMU STUDENTI MOGU DA GOVORE?
Skoro da nema pitanja na Univerzitetu za koje studenti nisu zainteresovani t u vezi sa kojima njihovo miŠljenje ne bi imalo značaja. Izuzimajući kompetentnu ocenu naučnih radova i neka uža pitanja vezna za raspodelu Hčnih dohodaka fakultetskog osoblja, sve ostalo, uključujući i davanje mišljenja o pedagoškom smislu i zalaganju nastavnika, dolazi u obzir za sludentsko razmatranje. Neke ankete među studentima gde je izvestan broj pitanja bio vezan za ocenu nastavnika, dale su i vrlo ozbiljan i vrlo objektivan sud, U konačnoj formulaciji stu dentskih prava i dužnosti moralo bi se prići iznijansirano, od problema do problema. Obim studentske intervencije bio bi različit u pojedinim oblastima od potpunog odlučivanja do ravnopravnog sa drugim kategorijama zainteresovanih ili, negde, samo savetovanog. Stipendije, krediti, domovi, restorani i problematika vezana za njih zahtevaju presudnu studentsku reč i o tome ne bismo ovde poširaije govorili. Bitno je da u raspravIjanju ovih pitanja Savez studenata što više učestvuje u konačnim formulacijama predloga i u odlučivanju o njima. bljenja njene uloge i potpune nezainteresovanosti studenata za
nju. U konstituisarifu , 'o , vog Mo-* ra ne bi se smelo ići na jedinStvena rcšenja za sve fakultete. Ncgde bi zbor bio toliko brojan, da bi svaka cfikasnost rada bila nemoguća. U iim slučaicvima bi se išlo na predstavnićki sistem. U slučaju predstavničkog sistema referendum bi bio zadržan. U slučaju da zbor obuhvata sve studcnte, nastavnike i administrativno-tchničko osoblje, za referendum ne bi bilo razloga. Pri ovako zamišlienom zboru, institucija saveta bi otpala. Treba reći da je u svim dosadašnjim diskusijama institucija saveta bila redovno ncgirana i svođena na čisto formalnu kočnicu aktivnosti. Nezadovoljstvo u vezi sa aktivnošću takozvanih »spoljnih članova« javno i široko se izražava. Na Ekonomskom fakultetu predlagano je da bi se veza sa društvom efikasnije obavljala stvaraniem posebnih samoupravnih tela zajedničkih za fakultet i društveno-političke odnosno privrcdne orpanizacije, slično sadašnjim zajednicama obrazovanja, Eventualno osnivanje granskih zajedn : ca obrazovanja još više b ; đoprinelo rešavanju ovoc prohlema. Određena prava zbor bi preneo na nastavničko veće koje bi se isključivo bavilo pitanjima nastave i naučnog rada, obavezno uključujući u svoj sastav prcdstavnike studena'a odnosno adminištrativno-tehničkog osoblja kada se raspravlja o pitanjima u vezi sa kojima su ovi delovi kolektiva zainteresovani i mogu da daju svoj doprinos. Pitanja o kojima je reč bila bi tačno precizirana. Finansijske poslove kao i tretiranje materijalnih pitanja obavljao bi pravni odbor u kome bi proporcionalno (proporcije određuje fakullet) bili zastupIjeni nastavnici, administrativno-tehničko osoblje i studenti. Odbor ne bi bio toliko brojan kao dosadašnje veće, dakle znatno operativniji, a oslanjao bi se na rad većeg broja komisija u kojima bi kvalifikovanost maksimalno dolazila do izražaja. To bi bile jedinstvcne fakultetske komisije, pa dupliranje komisija (veće-savet) koje sada dolazi do izražaja ,ne bi postojalo.
SIUDENT
11