Сјећате ли се још?

Дјеца су скапавала као мушице. Прегладњела, из гледала су као авети и кад си таком дјетету пружио комад хлеба, оно је пожудно гледало у њега, превртало очицама, али више није могло да прима хране.

Старци су се довлачили до градова и по тријемонима умирали од глади.

У једном планинском селу умрло је за дан двадесеторо дјеце од тровања неком. травом. Видио сам скелете мјесто људи, видио сам подбуле и тупе жене како се вуку по насељима у којима ништа није било до полупаних брвнара...

Проклео сам тада рат, и сваки онај који рат жели постао мије смртни непријатељ...“

(Очевидац)

„Зобеница ми није могла кроз грло“

„У трећој години рата дође ми муж на допуст и ја оста трудна. Није се могло издржати. Радила сам на сортирању, гдје су се крпе и ушљиве униформе парале. Сјекле, да би се из њих могла нова вуна правити. Тешке бале и корпе морале смо другим женама доносити. Често ми је долазило да се срушим. Зобеница ми није могла кроз грло... Маст је заударала, ко зна од чега је прављена. Ишла сам далеко у села, да од сељака донесем добре масти. Ускоро сам посве смалаксала и кашљала као да сам на плућима оболила. Постала сам посве безвољна. Ноге су ме издале —-али издржала сам. Дијете је живјело само четрнајест дана. Мој се муж вратио након дуге 4 године. Много би се папира потрошило, кад би се све муке и патње хтјела описати.

(А. Х. Доња Баварска)

„ov.