Теорије о психичком супстрату мишљења : психолошко-логичка расправа

29

спољни евет, онакав какав је, улази у садржај наше свести онако исто као и субјективне представе, и да према томе субјективне представе не могу имати неку другу природу од самих опажаја. Да ове субјективне представе нису ништа друго до слике сећања наших опажања, то ве види најбоље из тога, што оне имају оне одлике које припадају и опажајима, а то су квалитет и интензитет. Кад наше представе не би имале интензитета, онда се не би могло никад десити, да ми у обичном животу често пута индентификујемо слике сећања са нашим опажајима. Да је то тако, то нам показују свакидашњи примери. Истина је, да се код комплексних представа не може одмах увидети квалитативна индентичност између реалног садржаја и слике сећања. Али то не до" лази отуда, што би они заиста били квалитативно различити, него зато, што наша слика сећања не садржи у себи све квалитативне елементе, који се налазе у реалном објекту. Наша слика сећања неког компликованог реалног садржаја, не може никада потпуно одговарати томе опажају, јер, ја сам у стању, да задржим у свести само карактерне и најјасније знаке, док споредни потпуно ишчезавају и ја их нисам свестан. На основу овога, дошло се до те заблуде, као да је то квалитативна разлика, а у ствари, као што се види, то је чисто екстензивно-квантитативна разлика.5" Да заиста нема квалитативне разлике између слика сећања, и опажаја, може се доказати на простим осећајима. Свуда појединачним осећајима одговарају слике сећања, које се само у неколико интензитетом разликују од првих. Слика сећања црвене боје, одговара потпуно ослабљеним интензитетом осећају црвене боје. Када би слике сећања биле #

57 Вг, Рејтошеу а, Рмперјеп, стр. 98.