Тимочка буна 1883. године

199

њиме терети Перу Тодоровића. Госп. Слободан Јованозић случајно није знао да је Рајевић приликом претреса нашг кривице изјавио: да судије преког суда не суде по доказима него по својој савести; јер да је ово. знао сигурно је, да не би без критике усвојио пресуду преког суда као доказ наше кривице, јер савесност судија преког суда није давала потребне гаранције о постојању наше кривице. У осталом за оба та чланка осуђен је онај, који је по закону одговоран био, и тиме је то питање затворено било. Дакле, Пера Тодоровић није требао бити осуђен за те чланке, јер их није ни писао, јер у то време није ни био у Београду него у Рајхенхалу; он се бранио од ове напасти, али га је преки суд по „савести својој“ ипак огласио за писца тих чланака.

Пашића није нико теретио пред преким судом да је организатор буне, само „савест“ судија нашла је да је он за њу знао; да ју је привремао и организовао.

Мене су теретили писмом, што ми га је писао Аца Станојевић, али његова садржина пре може служити као доказ да о буни нисам ништа знао, и да Аца Станојевић није успео да одврати од побуне своје књажевачке другове. Али ни тога писма није било у архиви судској, у оној сандучари, у којој су чувана акта по нашој кривици. И кад секретар није могао наћи то писмо, онда је Рајевић изјавио: не тражитега, не треба нам, јермисудимо по савести.

Желео бих знати, какви су то поступци нас тројице, због којих нас г. Јовановић, попут преког суда оглашава за покретаче буне. Преки суд нас је осудио на смрт по „савести својој“, по убеђењу своме, створеном не на основу каквог доказа него на основу проблематичне „савести“ њихових судија. Преки суд није могао наћи ни једног међу окривљенима, ни једног међу осуђенима, који би тврдио да смо подстицали на буну; није нашао ни један наш поступак, који би нас окарактерисао као „организаторе буне“.

Госп. Слободан Јовановић наводи како је на септембарској тајној посланичкој конференцији после растурања скупштине, донето решење: „да се диже буна ако краљ Миланукине Уста в“. Овакво решење није никад и нигде донето било, па ни на тој конференцији. Ја сам и на преком суду у одбрани својој рекао: да смо на тој посланичкој конференцији одлучили: да се првог новембра држе зборови по целој земљи; да се на тим зборовима тога дана донесе резолуција као петиција. Ова општа народна резолуција имала је бити одговор на мотивацију оставке Пироћанчевог кабинета; који је победу радикалне странке на изборима 7 септембра 1883 год. обележио као знак да народ не жели промену Устава. Изводити из тога измишљеног решења посланичке конференције решеност попа Маринка да диже буну, и пре него што је Устав укинут — сувише је смело. Али претпоставимо да је такво решење донесено на септембарској посланичкој конференцији