Тимочка буна 1883. године

207

«сав легао на овај посао : наше ослобођење није очекивао ни од кога с поља, уздао се само у самога себе.

И само његово понашање на преком суду, које је продужење његовог преокрета још у београдској тврдињи, уравњавало је пут споразумевању с краљем Миланом. У пожаревачком затвору он је приступио извршењу ове своје замисли.

Суморни смо били сви. Никоме није било лако. Тамница је кућа необична, Сви смо хтели бити у Београду, ближе својима, па макар и у казаматима београдска тврдиње, да заменимо пожаревачки летњиковац са подземним галеријама београдских казамата. Били бисмо ближе својима. Али ми је ипак непојамна била сувишна пргавост Перина; нисам могао разумети његову жељу да пожаревачки затвор заменимо београдским казаматима, јер он нема у Београду никога од својих. Још нисмо ни омирисали задах нашег пожаревачког стана, а он жели задах беотрадских казамата. Непрестано би говорио да не може издржати дуго у пожаревачком затвору, све се боји, умреће у њему. Мислио сам да му није пред очима Илка, која је те године нађена удављена у затвору.

— Није то. Овде ми је у женском затвору умрла сестра, — Шта кажеш >

— Јест овде ми је умрла сестра, која је била осуђена на седам година затвора, јер је убила свога мужа, и то секиром, потврди Пера.

| — Јест овде је умрла, а ту је и сахрањена; ја сам с мојом наном долазио на погреб.

Зинем, и не могу да дођем себи од изненађења. Толике сам године провео с њим и за ово нисам знао; први пут сад то чујем, и ако ми је много причао о себиино својима.

_ — Сестра ми је била прво дете моје нане. Удали су је за једног доста имућног сељака у селу Церовцу, ту близу мога села Водица. И ако је био сељачки син, видело се према њетовом животу, његовом газдовању, да није навикао на рад. После пет-шест година заједничког живота, мој зет почне продавати свој иметак; из механе није избијао; затвори се са неваљалим људима у механски собу па удри у картање. Прокартао своје, па је дошао ред и на.иметак моје сестре. Почео је "сећи дрва у забрану, што га је мој отац дао сестри у мираз. Моја се сестра борила с њим да би сачувала овај последњи иметак. Он пође у забран а она за њим; замахне секиром у дрво а сестра му је отме. Али једном приликом није помогла ни се'стрина молба, ни сестрин плач; секира почне одјекивати у већ проређеној шуми; њој прекипи, отме му секиру, иу љутњи тресне га сечивом по глави и преполови је. И после овога дошло је оно што долази после сваког убиства: суђење, осуда “у затвор; и ту је у томе затвору испустила и своју душу. Имала је синчића, који јој је онда у оној несрећи некуд отума-

рао и јавио ми се тек кад сам био уредник „Рада“