Тимочка дивизија : II. поз. нар. војске у I. и II. балканском рату 1912-1913 године

84

—т. ј. преко 24. батаљона против мојих, најпре 11 а при крају 9’ слабих батаљона. Али, на крају крајева, нисам могао одолети сили,. јер, како наша пословица вели „Сила Бога не моли“,Нисам смео узети на себе одговорност да се 20. јуна у вече одлучим на повлачење, на десну обалу Брегалнице, јер ми је преко телефона тога дана, а после и написмено, наређено,. да се држим до последњег човека. То је био дан (20 јуна вече) г до кога сам ја био извршио свој задатак како треба, а те вечери требало ме је повући на десну обалу Брегалнице, а не остављати удару тако велике и прикупљене масе Бугара, јер већ у томе времену због претрпљених губитака нисам имао више од девет слабих батаљона—бораца под руком. Када су ме Бугари одбацили са споменутога положаја г они ме нису гонили, вероватно, што им је требало да се и они прикупе, попуне и уреде, а можда и зато, што њихов стратегијски положај није био завидан. Грци у овоме времену били су већ заузели Дојран и наступаху на Струмицу, а наши су их разбили на Рајчанском Риду око Кочана на десној обали реке Брегалнице, па да су пошли Бугари за мном у правцу мога повлачења : Енеш—оба —Градско —Уланце и даље на уток Брегалнице у Вардар, онда би они ушли у онај ћошак—вршак,. који прави лева обала Брегалнице са левом обалом Вардара,. што личи на врх оних кошева, којима наши сељаци лове рибу. Видећи овако своје затрчавање и забасавање, они су се, на жалост, несметано повукли преко Пљачкавице и дошли на Грлењ ске положаје, и на положаје код горњега тока Брегалнице. За ово им је дала времена непојамна неактивност наших Армија: 111 и I, које су биле на Овчем пољу и северно, јер, после пада Рајчанскога Рида, а и нешто мало пре (око 20. јуна) простим нападом на Штип, принудили би Бугаре на раније повлачење, с обзиром што су их у то време и Грци са југа већ притискивали. Тада не би било око Грлена, као и у горњем току Бренице, оних продужених борби све до примирја. (18. јула 1923 г). Да су Бугари заиста били у незгодном стратегиском положају после задобивенога боја од 17. и 21. јуна 1913. год. над мојом слабом дивизијом, види се из тога, што су они поред. моје артилерије, коју су заузели код Криволака и села Драгојева, били оставили нешто и од своје, приликом свога журног повлачења, те да не падну у клопку. Дакле, у стратегиском смислу ја сам помогао много нашим Армијама, јер сам на себе привукад три, а од времена на време и нешто више бригада, и.