Топола

325

у рату. Ако после различних незгода и беда, које су неизбежно скопчане са сваком борбом, највећа добит Еоја нам се може учинити буде одржаве садашвег стања, оида ми зашто не би о стали у том ставу, а да не пзлажемо себе ннкаквим невољамаР Кад je сва Европа устала да брани турско царство, онда зар се ми можемо надати, да ћемо ыоРи што узетп од вега? Руска дипломаиија изрпком je казала да су освајава Русије у Европи свршена: сад можемо ли ми помору веном добити то, што она не може сама за себе? Ако Руси нештеде самих себе, жртвују мплијуне рубаља и стотинама хшьада војника, знајуРи напред да користи од тога не могу бити бог зна како видне то ннје чудно што као наши пријатељи жалеРи нас не позивају да делимо вихову судбу. Неки веле да ће Аустрија, а за вом цео немачки савез примити учешће у том рату на корист Русије. По то je сасвим не могу Ре. Докле Аустрији не прими учешРе у рату, дотле рат пма карактер заграничне борбе двеју великих држава; но чим се Аустрија умеша рат Ре добити карактер борбе за начела. А такав рат може бвти од штете за Аустрију. Јединоје средство за Аустрију да избегне борбу за начела то, да се држи политике, која je сугласна жељи западник држава. И у једном и у другом случају за нас je најбоља та улога, да одржимо подпуну неутралност, то јест да останемо у добрпм одношајима не само са Русијом, него н са осталим државама које учествују у решававу судбине Турске. Тиме Ремо ми избери упадава у нашу земљу војске руске, турске, аустријске, и дипломатског непријатељства Инглеске Франдуске, а може бити и Пруске.“ ( 108 ). Тешко je било не сугласити се с таким правилним погледом на одношај Србије према ратују Рим странкама. Рат се отпочео за света места, за права православие дркве; но српска црква давно je добила независност. Рат није вођен за раскомадаве турске на саставне делове; него за првенство на истоку измену великих држава. За Србију није могло бити особитих побуда да добије преумуРствено покровителство ма које од тих држава. Најзад ни с чије стране није било изнешено питаве о ослобођеву целог народа српског; није била проглашена борба за начело народности; дакде Србија ннје имала за што да подвргне себе свима ужасима рата. Било je сасвим јасно, да Србија није могла кренути своју војску ни на коју страну, па следствено није могла бити опасна ни за Аустрију. Но у Аустрији, по веном уверававу, били су јасни узроди оружаву. Ново путоваве неуморног Фонтона на обале довег Дунава није остало без посдедка. Он није сврРао у Београд, али je био у