Топола

463

Расправе, које су барон Ливен и послиник вашег дар. величанства припремалп, о овом питану, у разговорима и састанцима, које су имали са нашим ыинистрима, по нашој препоручи, ни најмане се не слажу са достојанством и правом нашег суверенства, које нам je ујамчено нарочито уговориыа, које и само ваше велпчавство замишља (fait allusion) у свом писыу. У пето време, та уређења улпвају нам зебну да бн створили нове тетобе и дали места, да се употребе насидна средства. Мирноћа, која сад у Србији влада, и оскудида ма каквих тужаба од стране народа против наше владе, тужаба, које би једине дале ослопа да се ваше дар. вел. послужи својим правом, обоје то дакле јесу најболи и најтемељнији доказ, да je учинено све, што je требало учннити на спрам постојећих права. С тота, потпуно осланајући се на искрено пријатељство и наклоне расположаје в. вел. о чему сте до сада више примера показали, сматрали смо за добро вашем величанству представити на одену право ставе ствари. Пошто смо вашем посланпку поверљиво саопштили наше мисли о овом предмету, шилемо ово првјатељско писмо вашем величанству, и надамо се да ће ваше вел. од своје стране праведно оденити ово наше искрено и верно саопштеве. Тако исто надамо се да ће се продужвти потпуна ловерљивост, која постоји између две владе, и да ће остати стадии одношаји дубоког првјатељства, који нас везују, које да траје, биће нашем срцу вазда драго у свпма приликама. Одет из Annuaire итд. стр. 186—188.

№ 19. Пашквиле у Београду y 1839—1842 години.

I. Позпв СРБПНА К OBOJOJ браьи Србима, О драга и мила браћо! дајте да постанеыо права браћа душом и срцем! дајте да се учинимо достојни синови наших праотада и Јунака Србина, који су нам аманет оставили свакога родства окове разбијати, дајте да наше јединство љубављу целом свету нашу праву вредном лосведочимо, и тим црну љагу и срамоту са себе скинемо, коју нам он пришива именујући нас: »ништа народ и роб народ једнога човека!* дајте да им докажемо да се они у томе варају, —да им покажемо да су заборавили ыислити што и лов у миру и до крајне нужде дрема; да браћо Срби! срамота je нама то име носити ; већ je време већ je крајна нужда да се пробудимо ево више од двадесет година, од како ми бајаги у слободи себе мислимо, кад меЬу тим подложисмо се и отенемо под јармом једнога, но најоиловитијег спахије и тирана Милоша! та коме од гас о браћо није познато злочпнство иегове црне властољубиве душе? та он je убијца наше опште и сваког по наособ среће, јербо влада безаконо као Јуда ! сву je нашу најврснију браћу и старешине, који су били и јесу најусрднији старатели о срећи народној, поубијао и које куда растерао, или само удеснн тренутак очекује да то изврши, да шта ввше; кад и своју једиоутробну браћу од најцрвег тиранства не штеди; да нас тек сасвим обезглави и последне обране лиши, па онда истом по својој безаконој жељи да започне с нама играти се. Та коме пије познато о браћо ! да ни један од нас није властан ни од каквог овот имана и притјажања? да ни од тога што je човеку најмилије у животу наши жена, деце, ћери и сестара? све je то богомрски Милош или већ пограбијо и присвојио или мисли присвојити? или je као најпоганији блудник већ оскврнијо, или жедни оскрвнити? Ово су два иегова најдрна порока којима се он клана и наслађује и којима се заклео вечно се кланам и наслађавати. И да му не би ништа на путу стајало, смисляо се он, по »наученију* островни бегунаца