Топола

густа, многи Руси, Румуни, нарочито рањеници, пали Турцима у руке. Па где су ти заробљеници? У Плевни ни један није нађен. Дакле и слављенн турски генерал Осман-паша није могао иди није хтео штедити рањенике. Па кад тако раде генерали, шта ли да се рекне о башибозуцима. IV. Нису Турци беснили само на бојним пољима, светећи се зверски рањеном непријатељу. И мирна села, и велике вароши биле су позорнице крвавих недела турских. И ту нпсу башибозуци и војннци касапили руске рањенике; ту су „законите“ турске власти „судским путем“ бесниле над мирним, јадним бугарским становништвом, остављеним без сваке заштите и обране. Непа, плодна Бугарска претворена је данас у ненрегледно, страховито гробље. Најплоднији предели опустошени су и разорени. Становништво је десетковано. Кад су Турци сузбијени они узмичући изливају cbojv жуч на Бугар има, пале бугарска села, робе бугарске жене, секу бугарску децу (види слику на страни ) Кад еу Руси, прешав Дунав, прејурили преко Балкана, па се после моралн повдачити, опет су Бугари потоцима крви плаћали руске војничке погрешке. Свако бугарско мештанце имало је своју крваву вартоломејску ноћ. После првога рускога повлачења иза Балкана, једне мрачне и ужасне ноћи, Турци су у Старој и Новој За-

гори иролили вирове бугарске крви и подавили у њима I становнике ових места. По Татар-Пазарџику, Софији, Филибама, и Јадрену склопљени су крвави војнички „судови“, који су хиљадама Бугара вешали стрељали н давили по удицама, на пијацама и по мрачним тавницама. Са свију крајева Бугарске догоњ ени су у ове вароши дуги редови скованих Бугара, с гвозденом алком на врату, да ту буду пушкарани или повешани. Између Једрена и Филиба царски друм увек је био препуњен окованих Бугара, који су, уз пратњу черкеске коњицепод ударима камџија и кундака гоњени и развођенн по тавницама, на вешала и губилишта. А ужасни војнични „судови“ заседавали су и само потписивали и потпнсивали смртне „пресуде“. Читавемесеце трајао је, ијош траје овај бесни,крвави пир. Цвет бугарске омладине изгинуо је на турским вешалама, на стратиштима и по мрачним казаматима турских тврђава. Хиљадама их је прогнато у Малу Азију и већиномје помрло још на путу од силних убоја, од глади, жеђи и сваке муке. Још су непознати бројеви бугарских жртава, а тешко ће се кад и прнкупити, али ти бројеви морају бити просто ужасни. По разбацаним податцима, којих до сад има, Бутарскије народ десеткован. А попаљена села, порушене вароши опустошена иоља ? ! Кукавна бутарска земљо, кад ди ће се залечити твоје дубоке ране! Тод.

ВОђЕ РУСКЕ ВОЈСКЕ,

I. Вел. кнез Сергије Максимидијановић Романовски, херцег 'Лајхтенбершки. Дана 12 окт. т. г. приликом развиђана, што га је предузело лево крш о војске Царевића, погинуо је погођен куглом у чело вел. кнез Сергије. Рођен 8 дец. 1849, био је вел. кнез Сергије трећи син вел. кнегиње Марије Никодајевне и херцега Максимилијана Лајхтенбершкога, и по томе члан рускога владајућега дома. Год. 1875 био је ротмистер (капетан) и побочник царев, а год. 1876 буде причисљен гардиској артиљерији, и пође са војском на бојно поље, где му се находе оба брата његова. Погинуо је ненадно у својој 28 години јуначком смрћу. 11. Генерал-аЏутант Д. А. Миљуин, руски војни мннпстар. У преустројењу руске војске има по највише заслуге руски војни министар Димитрије Алексијевић Миљутин. Миљутин се родио у Москви год 1816, васпитао се у московском универзнтетском пансиону, по свршетку истога изучи артиљерију а за тим и војену академију. Од године 1833 —1839 одликовао се млади Миљутин у бојевима на Кавказу. Год. 1840 постане Миљутин капетан и одликовав се у даљим кавкавским бојевима постане 1845 професор војенога земљописа при царској војеној академији. 1847 произведен је за пуковника, 1848 ностане чланом учене комисије главне управе лутова и јавних здања, а наручено му је да продужи војено-исто-

ријске послове недовршене поради смрти генерала Даннљевскога. Год. 1853 пратио је Миљутин цара за границу, добио је од истога брилијантски прстен и царев лик за састав „Историја воАнм Россш ст. Францlеа вђ царствовате ииператора Павла I. вђ 1790год.“ Год. 1854 био је члан коиисије за обрану балтијскога прииирја и произведен је за генерал иајора, год. 1856 отправљао је дужност начелника главнога штаба кавкавске војске: 1858 иостане генерал лајтнант, 1859 царев генерал ађутанат и унествовао је при заробљењу Шамила. Год. 1860 заступао је војнога мннистра, а 1861 поверена му је сасвим управа министарства. Цар му је за особне војене заслуге даровао спахилуке, који су му доносили 5000 рубаља прихода. Осим дужности војенога министра обавља генерал Миљутин сидна друга почастна звања, а прса му диче многа руска и страна одличнја. Као војенп писац написао је осим књнге, што је горе поменусмо, још и ове списе: Первме опмгм военноА статистики.“ „Описанlе двВствш 1839 г. вђ с4верномн Дагестан* „Карманнав справочнаа книжка длл рускихг офицеровЂ. 11 Радња генерала Миљутина као војеного миннстра обедежена је многнм реформама у руској војсци. Да поменемо овде гдавније његове промене. Миљутнн је преобразио бојну војску и подигао ју је са 28 дивизија на 47, лри чему је број пукова порастао до 188. Осим тога образована је градска војска, резервна војскаради поуке регрута. Он је укннуо телесну казну у војсци , преобразио војено судску стру-

ШГУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА. СВЕСКА V.