Топола

пшд-паша и груне што игда може свога противника песницом по зуби. Уврефени паша хтеде да му врати ударац, но остали их раздвојише. Решид се једнако отимао противнику и потезао је сабљу из корица. Распалила се у њему неркеска крв, но ми их раздвојпмо ија привунем Решида до себе на јастук, још је сав дрхтао. Противник му седе и брисаше крв из лица и грђаше непрестано Решида, но Решид на један пут грозно рикну; сјуз! (куш!) и с тим се ствар сврши. Генерал мајор нораде језпк за зубе пред својим генерал лајтнантом.

Тотлебен о Плевни. Извештач ~Yoss. Ztg.“ разговарао се после пада Плевне са славним генералом Дотлебеном, и описује му личност и разговор што га је имао с њиме: Тотлебен није тако нагао и жустар као други Руси. Говори мирно, доброћудо, смотрено. Чини ти се да говориш с човеком, коме је високо, опште образовање улило ону благост у суфењу, што тако лепо одликује племените људе и праве наунењаке. Упитам генерала, како га сдужи здравље. После краткога увода поста овај инане ћутљив новек врло разговоран и говораше нитав сахат, без да сам га прекидао. „Кад сам дошао амо рече Тотлебен морила ме је брига; Осман ће испасти раније, но што буду утврфењи доста јака. Одмах с понетка противио сам се теорији која је хтела јуришем, жртвујући грдно људи, да отме ове јако утврђене позиције. Нисам ја победио Осман пашу рече скромно новек, који има највише заслуге у паду Плевне л о б е д и л а г а ј е гл а д. Али глад та могла је настати са свима својим страхотама и ужасима тек онда, кад би смо Османа силно и све полако тако опколели, као што смо га својим траншејима (опкопама) збиља церниралп. Плевна је доказ да је модерни обранбени рат постао много друкнији, и да је много успешнији но нападачки рат. Ено вам у Вогезима пет, шест Плевни. Модерни нападан припуфен је у цернирању јаких природних положаја и утврђених станова да изведе двоструко више бораца на бојиште, но што има бранилац, ако је рад да изводп веће стратегијске планове. Код овога модернога оружја није могуће узимати те тврде положаје на јуриш, али ако је могуће, оно је неупутно. Од најбољег официра и војника не тражи више него што је могуће, али при јуришу на Плевну захтевало се од наших војника u официра више него што је могуће. Па све да таки стратегијски покушај и успе ипак је погрешка. Нек падне 10,000 људи и ми ћемо се ипак докопати утврфења веле ускипели журајивци, али они не мисле да кад при онаком бесомунном послу изгине 10.000, да онда клоне дух у 50,000 а то не сме војсковофа изгубити из вида. „Главна ми је брига била продужи генерад да толико успем да се може, ма на ком месту где навали Осман да продре, за часак концентровати довољно војске. На карти бојишта видите само мали део нагаих линија за цернисање, то су два утврђења једно иза дру-

гога траншеји и редути. Па да се и узме једно што је и бивало о друго утврђење разбиће се из• i весно снага непријатеља. „Држите ли ви упитах генерала да је Осман, да су околности сретније бпле могао спасти један део i своје војске ?“ „Није одговори генерал Осман је пспао са 25,000 људи, дакле са својом главном силом, уз то са, 5 —6000 резерве. Да је покушао јуриш са половину толико, могло би се рећи да није успео са слабе снаге, но Осман је то знао, па је покушао брилантан јуначки јуриш из све снаге па је морао подлећп. По моме мнењу Осман је унинио велику стратегијску по. грешку, што није раније покушао да се пробије. Сада му је било већ додкан. Мени је и сада непојмљиво што није Осман покушао пробијање, ним су пала утврђења на Телишу. Пре шест недељаимаојеизј гледа да се може пробити, и извести ма и један део своје војске, али он је оклевао те је пропуштао време узалуд, а ми смо га употребили на то, да га што тешње и тешње опашемо. Ако се оваке позидије као : што је Плевна не могу ослободити помоћу с поља, онда ваља опкољени, у онај мах кад не рануна више на помоћ, да испадне; јер опсађивани напредују непрестано и стежу га пајтврђим опкопима све тешње и тешње. Кад то буде онда је пад те позидије питање времеаа питање глади. Говори се опште приметим му ја да је рат решен падом Плевне, јер је тиме изгубљена најбоља турска војска. И ја то мислим рекох ма да и сам нисам веровао у своје речи. „Не верујте рене Тотлебен не смемо омаловажавати снагу Турака. Ја држим да је Турска још у стању да нам се подуже опире. Наши услови мира: ; аутономнја Бугарске, један део Јерменске итд. врло су тешки а да би их Турска могла одмах примити. Ако ; се војска Мехмед Алије (софијска) и Сулејманова повуку, то ће битка код Једрена решнти рат. Једрена је јако утврђена а ето је и зима настала. Обе стране желе мира, али се услови мира врло разилазе. Ја идем ових дана у Рушнук у стан царевићев, надам се да ћемо се тамо видити. Опсађивање дунавских градова стаће нас бар два месеца а тек по том је могуће с услехом поћн на Једрене“. (Пошло се и пре тога. Прим. уред.) Знајући колпко су у овоме рату трли се Руси са Румуни, упитах славнога генерала да ми каже колико су Руиуни привредили ? „Румунн су рене Тотлебен смотрено и важно образовали млад у државу. Не може се тражити од њих да су одмах савршенн војници. Офицнри су им врло ваљани и ревносни, врше танно што им се наложи. Војници су врло вредно, неуморно радили прп копању опкопа —• не мали део мојпх фортикационих линија начинили су ми Румуни.“ Захвалим се славноме генералу на овоме разговору. „До виђења, до скорог виђења под Рушнуком 11 —■ рече ми Тотлебен кад смо се праштали.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА СВЕСКА V.