Топола

врага ја сада учио у карабе свирати! II зато је поваздан бпо љутит. Али трећа прпнцеса дочека минпстра веома љубазно п рече му како је она одлучна бнла, да ни пошто не пође за му.жа, који не бп знао свпрати у карабе. Алп то беху само сновп њезинпх детпњастпх дана. Она већ увиђа да се та жеља љена не може пспунити. А пошто јој се краљ Тутубан, са свпх другпх страна потпуно допада, она одустаје од свога захтева u поћп ће за њ. Тад мпнпстар, пун радостп, ошпну коње, да што пре стпгне кући. Тутубан га загрли и пољуби п даде му колајну мајске ротквпце са першуном, ротквпцу да носп о врату, а першун за клобуком. После неколпко дана понпкогае у престолвпцп шарене заставе. Ту звона звонише, ту топови груваше, ту се 14 пунпх дана нпје нп очему другом говорпло, до цпгло п једпно о сватовима краља Тутубана. А краљ п краљпца жпвеше чптаву годпну дана мпрно п задовољно. Краљ је са свим заборавио на обпберпсане гз 7 рабије, а тако псто и краљпца на карабе. Али једног јутра устаде краљ са левом ногом ; пз постеље, п већ свепође натрашке, све онако како он не бегешшге. Вас цео дан падала је кпша; фуруна се пушпла тако, да је била пуна соба дпма; краљ је после ручка на столпцп задремао п онда му паде круна са главе, јабука, што је бпла на врх круне одлепп се, а крстпћ што је бпо на јабуцп пуче по пола; у тпм дође и дворскп молер п донесе мапу од државе Бубутанпје, краљ завирп у њу, ал кад тамо, оне гранпце што су требале бптп означене црвеном бојом, беху означене жутом, а оне што требаху да се жуте, беху црвене, - сасвпм 1 натрашке, а сувпше још п краљицу је љуто заболео зуб. Тога дана су се онп првп пут свога века споречкалп; Зашто? то другп дан нпсу зналп нп сами, - или ако су можда и знали нису бар хтели да кажу. Доста тога, краљ је био зловољно а краљпца гунђаво расположена, и све је хтела да она пма право п да је њена последња реч. Кад су се већ до миле воље кошкали и накошкалп, онда краљпца слегну раменпма и рече: „Ја мпслпм да је сад већ једанпут доста. Чула сам и впдим већ да ти је све неправо. Бајагп тп знаш све најбоље. А не знаш нп у карабе свпрати. “ Алп тек што јој се та несретна реч омаче, не буде ни краљ лењ, већ јој пакосно п јетко доскочп: „А тп не знаш ни обиберисане гурабпје умесптп!" Ова прпметба као да је оловом залп, на њу је краљица сад нрви нут оћутала и одговором остала дужна, н обоје одоше ћутећп свако у своју одају. Краљпца је села на своје свилно канабе п плачућп горко помпшљала је: „Ето тп шта сп почпнила, несмпслена, брзоплетна жено; Ко ме је терао да му карабе пребацпм ? То сам баш лудо уради ла! “

А краљ је ходио брзим кораком по својој одаји тарући дланове један о други, па ће онда рећп: „Ипак је добро што моја жена не зна месити обиберисане гурабпје; јер чпме бп јој пначе могао доскочитн, кад ми оно превуче преко носа. што не знам свпратп у карабе?! Кад је то краљ изрекао, не једаред, већ најмање пет пута, онда му је дошдо срце на меру. Он поче полугласно певукати своју стару арију: тра рара раром, тра рара раром, а међу тпм се загдедао у велпкп салик краљичин. који је впспо у његовој соби о дувару, па онда се попе на столицу, да марамом отера великог паука, којп је милио краљпци баш по носу. „Мора да јој је веома жао на мене, спротпци мојој доброј малој краљпцп! Баш ћу отићп да видим шта ради! “ И заиста изиђе напоље у велики ходник, у коме су била врата од свих соба. Алп пошто је данашњега дана све пшло натрашке и како не треба, то су слуге заборавпле упалитп лампе у ходнику, макар да је већ прошло бпло осам сахата у вече. И тако је у ходнику била помрчпна као тесто. Зато је краљ пружио обе руке преда се, да се не бп ударпо о што, п тако је пажљпво пппао по дувару. Наједаред запеше му руке за нешто мекано. „Које то?“ запита он. „Ја сам,“ одговорп краљпца. „А шта тп ту радиш, душпце моја?“ Пошла сам да те молпм за опроштење, јер виднм да сам те љуто увредпла. “ „Нпје нужно, ппле моје! рече краљ п загрли је оберучке. Ја сам више крив него тп, зато сам твоју увреду п заборавпо. Али чуј, две речп ћемо у нашој краљевпнп забранптп, да се нпко не усуди на уста пх изрећп, а то су „карабе и —“ „II обпберпсане гурабије,“ прихватп кранпца смејући се гротом п брпшућп у мраку две крупне сузе пз својпх очију; и тиме је ова нрпповетка свршена. (По немачЕом.)

Пжтања са одзивом Кога су веК издале снаге? Одзив: Аге. Ко су то, што самп себп јаму ископаше? Одзпв: Паше. Ко ће се сад потуцатп по збегови? Одзпв: Бегови. Ко су то, што пм велп XIX век: адпје? Одзпв: Кадије. А кога чекају провалпје? Одзпв: Валије. А ко неће вшпе да се по нашем друму шпрп ? Одзпв; Мушири. А ко су то, што ступају већ на праг Азије? Одзпв; Газије.

ПЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА. СВЕСКА V.